Филм „Лето када сам научила да летим“ премијерно приказан у четвртак у Areni Cineplex.
Бестселер „Лето када сам научила да летим“ ауторке Јасминке Петровић, добио је нову димензију екранизацијом у нови медиј - филм редитеља Радивоја Раше Андрића. Незаобилазно је да се присетимо остварења овог култног редитеља попут „Муња“, „Кад порастем бићу кенгур“. Након дуже паузе, редитељ Андрић посветио се нечему доста другачијем од уобичајених сценарија, а то је неговање дечје културе. С обзиром на чињеницу на недостатак управо улагања у дечју културу и уметност, овај филм је освежење конструисано на начин да његова радња, мотиви и поруке, као и разбијање тог јаза међу генерацијама, могу измамити пажњу и позитивне реакције не само млађој популацији, већ и осталим старосним категоријама. Редитељ Радивоје Раша Андрић за Омладинске новине истакао је саму идеју екранизације писаног медија у визуелни и указао на значај приказивања важне теме кроз призму детета, али и значај филмског пројекта за цео регион.
У том мењању уз медија у медиј десило се то да је првобитна верзија порасла у дело које није само за децу. Сценарио на почетку био је више дечји филм. Постојали су ликови у сценарију који су били мало танушни, што у роману може да прође, јер је такав медиј у ком ти својом маштом надоградиш оно што можда није довољно разрађено. У филму нема маште, све је испред тебе. Зато сам ликовима дао мало волумена и проширио оне који нису дечји. Био би један досадан филм где једна девојчица седи и размишља и пише дневник, сећа се шта јој се дешавало. Пропагандни филмови данас раде на погрешан начин, јер мораш кроз личну судбину да прикажеш нешто шире. Ако радиш кроз неког лика и сроводиш идеје кроз лик девојчице која је млада, невина, драга, симпатична, онда можеш да кажеш шире ствари које публика лакше прихвати. Ти видиш човека и његове блиске особе која је погинула, то је потпуно другачије од податка - броја седам хиљада. То ништа не значи. Један човек је већ превише. Награда филма је ако се прикаже у целом региону, јер, за то је рађен. Онај ко не зна да је био рат, на пример шведско неко дете, уживаће у филму, али ту линију приче неће схватити. Нису нам важни странци. Важни смо ми и људи око нас, закључио је Раша Андрић.
Гостујући по библиотекама, школама широм региона, како је за наш портал истакла писатељица Јасминка Петровић, разговарајући са децом, својим књигама настоји да „ослушне “потребе деце и да одговори на њихова питања. Тако је једном приликом на основу разговора са децом о рату деведесетих, Јасминка добила подстрек да напише књигу о тој осетљивој табу теми. Истакла је да је књига која има мировну поруку и која говори о љубави и опроштају на најбољи начин приказана тим преображејем у нови медиј.
Ја сам себи дала задатак да о њој говорим из дечјег угла. Мене занима како се једно дете осећало свих тих година, односно двадесет година касније да погледам целу ту причу из угла детета. Срећна сам што је уопште урађен дечји филм, што има оволику популарност, што је пренесена порука књиге. И да постоје та два нивоа, књигу као и филм могу да читају и да гледају и деца и одрасли. Да свако може за себе да нађе оно што одговара. На премијери је било много смеха и плакања. Раша је то изванредно урадио - извагао је да се и смејеш и плачеш, али то је онај плач дирљивости, нека катартза. Публика је такође део филма јер на предиван начин реагује. Мислим да овај филм свима нама даје неку наду да долазе и да дувају добри ветрови. То је мој доживљај. Да долази време добрих људи, добре енергије и добрих вести, казала је Јасминка Петровић.
Главну улогу Софије ове топле породичне приче уживала је Клара Хрвановић. Иако је био изазов, ова девојчица се са дванаест године из своје тинејџерске зоне конфора упустула у вишемесечну глумачку пустоловину на острву Хвар.
Било је поприлично велико узбуђење баш са разлогом што сам имала дванаест година и интересантно зато што сам имала разних осећања. Највећи изазов било је време, зато што смо ми имали одређени период колико смо били на острву - Два месеца на острву и снимали смо шест недеља. Са једним емоцијама сам дошла, јер сам на три месеца пробном раду била, да кажемо, преморена и истрошена. Али сам се вратила са Хвара поптуно енергична и пуна среће и радости и некако, испуњена. Радња филма је у мени пробудила свест о последицама распада Југославије и утицаја на раније генерације. И на ране које нису биле толико пипане у мојој генерацији. Ја сам задовољна и тек када сам погледала филм, схватила сам да се сав тај труд који сам уложила у снимање и кастинг потпуно исплатио и да је показао своје резултате, закључила је Клара Хрвановић.
Неколико месеци трајао је кастинг. У ужем кругу нашао се тинејџер Бајто Лука који се у Сплиту бави глумом и ради мјузикле. У филму „Лето када сам научила да летим“ужива улогу рођака Луке. Снимање у пола пет ујутру, како је истакао за наш портал, за Луку је био мали шок и један од изазовнијих момената. Иако је било доста новина и усклађивања са школским обавезама, Лука је задовољан како самим током снимања, тако и крајњим продуктом.
Изазов је био пребацит се из театралне глуме у филмску, по мени су то две различите ствари. У театралној глуми је више афектирања, више некаквих гестикулација, а филм, ипак ту имаш крупни кадар. Са сузама смо излазили из неких ситуација у филму, али и са осмехом на лицу и по мени треба још таквих филмова. Топао је филм који може погледат свака генерација и старији и млађи, баш онако је за свих, казао је Лука Бајто.
Улога Софијине рођаке припала је девојчици Еми Керети Рогић. За њу је највећа драж, како је казала за Омладинске новине, била је што је уз себе као подршку имала глумце са великим стажом у глуми, попут Жарка Лаушевића, Олге Срдановић и Сњежане Синовчић. Ова улога права је награда за дете, а савет искусних глумаца према њеним речима: „да се опусти као да не глуми, него да је то стварни свет“, прави је ветар у леђа детету којима има визију да када порасте буде глумац попут једног од њих.
Филм режиран од страна Радивоја Раше Андрића, по сценарију Љубице Луковић и роману Јасминке Петровић, о неочекиваном летовању са баком и „баба тетком“ изван трендова и социјалних мрежа, које излази из зоне оквира тинејџерке која је маштала о камповању са вршњацима, вредностима породице и пријатељства, налази се на репертоару Arene Cineplex.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи
Филм „Лето када сам научила да летим“ премијерно приказан у четвртак у Areni Cineplex.
Бестселер „Лето када сам научила да летим“ ауторке Јасминке Петровић, добио је нову димензију екранизацијом у нови медиј - филм редитеља Радивоја Раше Андрића. Незаобилазно је да се присетимо остварења овог култног редитеља попут „Муња“, „Кад порастем бићу кенгур“. Након дуже паузе, редитељ Андрић посветио се нечему доста другачијем од уобичајених сценарија, а то је неговање дечје културе. С обзиром на чињеницу на недостатак управо улагања у дечју културу и уметност, овај филм је освежење конструисано на начин да његова радња, мотиви и поруке, као и разбијање тог јаза међу генерацијама, могу измамити пажњу и позитивне реакције не само млађој популацији, већ и осталим старосним категоријама. Редитељ Радивоје Раша Андрић за Омладинске новине истакао је саму идеју екранизације писаног медија у визуелни и указао на значај приказивања важне теме кроз призму детета, али и значај филмског пројекта за цео регион.
У том мењању уз медија у медиј десило се то да је првобитна верзија порасла у дело које није само за децу. Сценарио на почетку био је више дечји филм. Постојали су ликови у сценарију који су били мало танушни, што у роману може да прође, јер је такав медиј у ком ти својом маштом надоградиш оно што можда није довољно разрађено. У филму нема маште, све је испред тебе. Зато сам ликовима дао мало волумена и проширио оне који нису дечји. Био би један досадан филм где једна девојчица седи и размишља и пише дневник, сећа се шта јој се дешавало. Пропагандни филмови данас раде на погрешан начин, јер мораш кроз личну судбину да прикажеш нешто шире. Ако радиш кроз неког лика и сроводиш идеје кроз лик девојчице која је млада, невина, драга, симпатична, онда можеш да кажеш шире ствари које публика лакше прихвати. Ти видиш човека и његове блиске особе која је погинула, то је потпуно другачије од податка - броја седам хиљада. То ништа не значи. Један човек је већ превише. Награда филма је ако се прикаже у целом региону, јер, за то је рађен. Онај ко не зна да је био рат, на пример шведско неко дете, уживаће у филму, али ту линију приче неће схватити. Нису нам важни странци. Важни смо ми и људи око нас, закључио је Раша Андрић.
Гостујући по библиотекама, школама широм региона, како је за наш портал истакла писатељица Јасминка Петровић, разговарајући са децом, својим књигама настоји да „ослушне “потребе деце и да одговори на њихова питања. Тако је једном приликом на основу разговора са децом о рату деведесетих, Јасминка добила подстрек да напише књигу о тој осетљивој табу теми. Истакла је да је књига која има мировну поруку и која говори о љубави и опроштају на најбољи начин приказана тим преображејем у нови медиј.
Ја сам себи дала задатак да о њој говорим из дечјег угла. Мене занима како се једно дете осећало свих тих година, односно двадесет година касније да погледам целу ту причу из угла детета. Срећна сам што је уопште урађен дечји филм, што има оволику популарност, што је пренесена порука књиге. И да постоје та два нивоа, књигу као и филм могу да читају и да гледају и деца и одрасли. Да свако може за себе да нађе оно што одговара. На премијери је било много смеха и плакања. Раша је то изванредно урадио - извагао је да се и смејеш и плачеш, али то је онај плач дирљивости, нека катартза. Публика је такође део филма јер на предиван начин реагује. Мислим да овај филм свима нама даје неку наду да долазе и да дувају добри ветрови. То је мој доживљај. Да долази време добрих људи, добре енергије и добрих вести, казала је Јасминка Петровић.
Главну улогу Софије ове топле породичне приче уживала је Клара Хрвановић. Иако је био изазов, ова девојчица се са дванаест године из своје тинејџерске зоне конфора упустула у вишемесечну глумачку пустоловину на острву Хвар.
Било је поприлично велико узбуђење баш са разлогом што сам имала дванаест година и интересантно зато што сам имала разних осећања. Највећи изазов било је време, зато што смо ми имали одређени период колико смо били на острву - Два месеца на острву и снимали смо шест недеља. Са једним емоцијама сам дошла, јер сам на три месеца пробном раду била, да кажемо, преморена и истрошена. Али сам се вратила са Хвара поптуно енергична и пуна среће и радости и некако, испуњена. Радња филма је у мени пробудила свест о последицама распада Југославије и утицаја на раније генерације. И на ране које нису биле толико пипане у мојој генерацији. Ја сам задовољна и тек када сам погледала филм, схватила сам да се сав тај труд који сам уложила у снимање и кастинг потпуно исплатио и да је показао своје резултате, закључила је Клара Хрвановић.
Неколико месеци трајао је кастинг. У ужем кругу нашао се тинејџер Бајто Лука који се у Сплиту бави глумом и ради мјузикле. У филму „Лето када сам научила да летим“ужива улогу рођака Луке. Снимање у пола пет ујутру, како је истакао за наш портал, за Луку је био мали шок и један од изазовнијих момената. Иако је било доста новина и усклађивања са школским обавезама, Лука је задовољан како самим током снимања, тако и крајњим продуктом.
Изазов је био пребацит се из театралне глуме у филмску, по мени су то две различите ствари. У театралној глуми је више афектирања, више некаквих гестикулација, а филм, ипак ту имаш крупни кадар. Са сузама смо излазили из неких ситуација у филму, али и са осмехом на лицу и по мени треба још таквих филмова. Топао је филм који може погледат свака генерација и старији и млађи, баш онако је за свих, казао је Лука Бајто.
Улога Софијине рођаке припала је девојчици Еми Керети Рогић. За њу је највећа драж, како је казала за Омладинске новине, била је што је уз себе као подршку имала глумце са великим стажом у глуми, попут Жарка Лаушевића, Олге Срдановић и Сњежане Синовчић. Ова улога права је награда за дете, а савет искусних глумаца према њеним речима: „да се опусти као да не глуми, него да је то стварни свет“, прави је ветар у леђа детету којима има визију да када порасте буде глумац попут једног од њих.
Филм режиран од страна Радивоја Раше Андрића, по сценарију Љубице Луковић и роману Јасминке Петровић, о неочекиваном летовању са баком и „баба тетком“ изван трендова и социјалних мрежа, које излази из зоне оквира тинејџерке која је маштала о камповању са вршњацима, вредностима породице и пријатељства, налази се на репертоару Arene Cineplex.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи
