Милица Шпадијер о својој поезији и њеној симболици, прошлости и садашњости, својим коренима и детињству, узорима у песништву, о стварању...
Милица Шпадијер је рођена 1989. године, два дана након пада Берлинског зида, тако и живи. Завршила је Филолошку гимназију, основне и мастер студије на Катедри за класичне науке на Филозофском факултету. Ради као новинарка, преводилац са грчког језика, професорка грчког и латинског и пише за неколико интернет портала. За збирку Шар-планина добила је награду Млади Дис за 2019. годину. Књига се нашла и у ужем избору за Награду Бранко Миљковић. Песме су јој превођене на енглески, грчки, фински… и објављиване у регионалним и иностраним часописима за књижевност.
Колико часова траје један твој дан, с обзиром на то да твоја биографија броји многобројне поменуте делатности?
Око седамнаест будних сати, који некад делују као седам некад као двадесет седам. Не радим стално све горе побројано, и ту нема неких свакодневних ствари у којима уживам — кување, прање веша (то јако волим да радим, задовољство због обављеног посла и труд уложен у стављање веша у машину су у идеалним размерама), шетање, гледање филмова и читање. Најлепши су дуги дани у којима успем да завршим шта треба а онда и нешто преко, али ваљда мора бити и оних кратких, заглављених обавезама, одлагањима, скроловањем.
У својим биографским подацима напомињеш како си рођена два дана након пада Берлинског зида, те да тако и живиш. Премда, овај историјски догађај, између осталог, симболише позитиван исход борбе за слободу и почетак великих промена, какав је то животни пут Милице Шпадијер?
Претпостављам да се може и тако читати. За мене пад Берлинског зида ипак више представља крај нечег лошег и почетак још горег (у уједињењу Немачке за неке друге народе и државе није било много позитивног, као што ће Југославија видети неколико година касније). Мој животни пут би у том смислу био стално преиспитивање и подсећање да ствари често нису онакве каквим се чине.
Из ког разлога више не размишљаш о Лучи микрокозма док корачаш Његошевом улицом, како говориш у песми Тама микрокосмоса? Шта је у тој улици толико тмурно већ 56 година?
Срећом, више ништа.
У тексту Бајка о Црмници, који си написала за портал Либартес, сећаш се сегмента свог детињства проведеног у Црмници, на Скадарском језеру: Сваки пут када дођем на Скадарско језеро, осетим потпуно јасно и недвосмислено да сам одатле. Однос сељака према природи описујеш на следећи начин: поштовање на граници са непријатељством...храниш и мазиш и кољеш... Колико си таквог детињства понела са собом у живот и у којим његовим сегментима та Милица највише испливава на површину?
Понела сам све чега сам успела да се сетим. Волим људе, и сурове и нежне јер постоји време за све, како нам говори Књига проповедникова, а у Црној Гори их је баш свакаквих. То је земља у којој сам нашла све што ми је било потребно, а највише упориште, ту једну тачку када се прелази Скадарско језеро, стење и дрвеће, мало после Лесендра. Лако је живети кад су у тебе уткани ти људи, воде и планине које описујем у Бајци о Црмници и то је стално са мном, а када је потребно — не испливава већ експлодира.
Увиђамо јасну повезаност између поменутог текста, затим нпр. песме Скадарско језеро и песме Севастопољ у којој луташ географијом сопства: Исфахан, Рим, Багдад, Јереван, Јерусалим, Севастопољ... Међутим, након лутања, опет се враћаш на почетак – у Црмницу, на Скадарско језеро, где је „све почело“. Да ли човек успева да побегне од себе, бар на кратко и ако успева, да ли је тај бег истински или само привидан?
Јако лепо питање, нисам до сада наишла на такво читање песме. Не бих рекла да је то бег, пре пут који је имао смисла ако схватимо шта Итаке значе када им се коначно вратимо, као што Кавафи пише у својој песми. Ја сам већ унапред била одредила да желим да се вратим и, гледајући уназад, донела врло добру одлуку.
Какву поруку шаљеш читаоцу својом песмом - тетралогијом Узрок смрти, набрајајући њоме вањске узроке смрти преузете с Википедије?
Да се лепота језика и поетичност често крију и у најогољенијим и најформалнијим регистрима и да нам пуке чињенице попут забележених начина на који може да се изгуби живот могу испричати најневероватније приче.
Евидентна је твоја љубав према историји и склоност ка враћању у прошлост. Један од доказа за то је што си у песми Јеменски сан драге воље на позив отишла у Ани, средњовековни јеменски град, који већ вековима лежи напуштен испод Арарата. На чему се заснива твоја повезаност са историјом и шта она за тебе представља?
Ја сам на неки начин читав свој живот посветила прошлости. Мислим да је наша обавеза да памтимо одакле долазимо, да бисмо знали ко смо и куда идемо. Поред тога, нажалост, живимо у јако ружном историјском периоду, ружна је архитектура, ружне су нам одећа и фризуре, аутомобили, па је бављење прошлошћу понекад једини начин да добијемо мало лепоте у садашњости.
Када смо били прва година гимназије, имали смо одређени фонд речи из старогрчког и све реченице које смо радили биле су нека комбинација тога. Дакле, издајица је непријатељ, пчела даје мед, морнар проводи време у пловидби и слично... Једном сам питала професорку можемо ли да правимо другачије реченице, као, можда буде занимљивије ако не буду имале смисла. Мој предлог је, наравно, одбачен, али ја изгледа, нисам одустала од те идеје. Пре извесног времена нашла сам ову песму у једној свесци. (Преузето из збирке песама Милице Шпадијер Шар - планина. Овај текст је песникиња надовезала на своју песму Моја смртна пролећа, највероватније с циљем да је приближи читаоцу).
Да те је професорка старогрчког послушала и дозволила да од суженог фонда речи правите нелогичне реченице, шта би се, по твом мишљењу променило? Да ли би било много више Милица Шпадијер у савременом домаћем песништву?
Не верујем да би људи којима би се систем образовања на тај начин отворио за креативност били нужно усмерени на писање поезије (осим што ме ужасава та идеја више Милица Шпадијер). Вероватно би се променило то да бих ја мало више уживала у учењу.
Песма 1963. односи се на годину смрти, односно, самоубиства америчке књижевнице Силвије Плат. Да ли је ова књижевница имала утицаја на твоје стваралаштво? Ко су твоји узори међу песницима?
Да, јако волим поезију Силвије Плат и често сам јој се осећала блиском у неким не тако веселим тренуцима свог живота. Моји узори би, поред ње, били и антички песници Катул и Проперције од Римљана и Архилох и Сапфо од Грка, византијски песник Роман Мелод, наши Момчило Настасијевић и Иван Лалић, модернији Грци Константин Кавафис и Манолис Анагностакис, затим и Т. С. Елиот, Рејмонд Карвер, Вислава Шимборска, Вилијам Шекспир, Емили Дикинскон, Руми, Десанка Максимовић, Милена Марковић...списак делује шаролико али ту су спадају сви песници које сам читала и чију поезију волим.
У песми Вечерас смо решили дилему о убиству говориш на следећи начин: И живели смо и уједали се као пси да би туђи животи имали више боје... нека ти уживају у представама и нека читају моје песме и нека знају да су пошкропљене крвљу и сузама...да би нам тапшао неко ко ти никада није видео вене, а ни моје... Колико су ови стихови биографија сваког песника, односно уметника?
Зависи од жанра којим се бави. Често сам се, када сам почињала да објављујем песме, осећала некако издано и преварено, није ми било фер да неко може да ужива у мојим патњама на тај начин. Онда сам ваљда прерасла бес, а и открила да се може стварати без самоуништавања.
Драгана Клашња
Фотографија: Ема Беднарж
