Страхиња Јајић је млади кантаутор, улични свирач и члан бенда The Bad Week.
Страхиња је Завршио Уметничку школу Богдан Шупут. Апсолвент је Академије уметности у Новом Саду – смер Ликовне уметности и графике. Са шеснаест година отиснуо се у уличне пустоловине и свој музички свет млади гитариста саткао је управо наступима на улици. Уз подстицаје свог оца кренуо је ка постављању темеља кантри блуза. Годинама уназад, Дунавска улица и сам центар Новог Сада одишу његовом музичком енергијом. Двадесетчетворогодишњи Страхиња је публици познат као „српски Боб Дилан“ и личност која на упечатљив начин влада акустиком и „звуком са бетона“, чиме изазива осмехе на лицима пролазника и „смирује“ градску гужву. Соло наступи на улици довели су овог музичара и до сарадње са уснохармоникашем Стефаном Гилетом и бубњаром Данијелом Сителером, а заједнички наступи резултовали су недавно оснивање бенда The Bad Week. Саговорник Јајић за наш портал истиче да су за њега уличне свирке највећа инспирација при стварању ауторских песама, али су и значајна спона између музичара и реципијената - публике. Како каже, за видљивост младих кантаутора неопходна је, пре свега, „здрава“ сцена.
Шта за тебе представља кантри блуз и „звук са бетона“ уопште?
У раним годинама извођења, изводио сам ствари које сам научио од оца. Нисам их препознавао као део себе, већ као конекцију са оцем. Kасније, мењајући аранжмане, песме су кренуле да мењају и мене. Цео доживљај улице ме је обликовао у ово што сам данас.
Kолико су те уличне свирке начиниле „видљивијим“ публици и отвориле неке сарадње?
Никад ми макретинг није био јача страна. Једини вид маркетинга који сам осетио до недавно је од „уста до уста“, или уживо са улице. У одређеним ситуацијама, путујући, видео сам да је могуће преко улице створити довољно конекције, тако да направим посао који може да ме издржава.
Kада си имао први највећи наступ на музичким даскама, а на који си наступ/фестивал посебно поносан у соло извођењу, али и у бенду?
Соло се никад нисам далеко уздизао, клупске свирке, терасе итд. У компанији једног друга Акија са којим сам путовао, завршио сам на Фестивалу уличних свирача у Никшићу 2016. године и то искуство ми је отворило видике докле свирка може да ме доведе. Са садашњим бендом The Bad Week сам поред многобројних свирки по граду, највише сам поносан на фестивал који смо одржали у KЦ Лабу под називом „Свирка за ужу и ширу фамилију и цео Нови Сад“.
Шта за тебе као ствараоца и кантаутора представљају слобода и енергија, колико су теби лично значајне у музици?
Водим се унутрашњим осећајем и то преносим на пролазнике, зато и бирам да будем улични свирач.
Дужи временски период свираш са Стефаном Стефановићем Гилетом и Данијелом Сителером, те сте одлучили да формирате и свој бенд. Kоји инспиративни окидач је допринео да назив бенда буде „The Bad Week“?
Bad English је било заузето, а The Bad Week свакако звучи боље. Немамо неки специјалан разлог зашто се тако зовемо. Може да се гледа као лоша недеља на улици, после која следи добра, или после тешке недеље рада долазе људи да нас слушају. Било како било, The Bad ће мењати своје значење, само ће име остати исто – Week.
Снимили сте пет песама и још четири тек треба. Шта улази у инпсиративни опсег за стварање заједничких музичких остварења и када се може очекивати пуштање ауторског албума у етар?
Песме настају углавном из импровизације на улици. Ја ту нешто мумлам, па касније напишем текст, Гиле усном хармоником украси песму и зада јој аранжман, Данијел прати и задаје динамику. Први албум очекујемо да ћемо снимити до јануара, али без обећања.
Недавно сте организовали мини фестивал на свом концерту у KЦ Лабу. Kолико сте задовoљни одзивом, посебно младих људи и каква су искуства?
Најлепша свирка у мом животу. Много се захваљујем свим учесницима који су наступали и свим људима који су се одазвали позиву за „Свирку за ужу и ширу фамилију и цео Нови Сад“. Догађај је био баш такав како га и име описује - свирка где свирају наши пријатељи са нама за наше пријатеље (фамилију која нас прати откако смо се састали) и за цео Нови Сад.
По твом мишљењу, шта је неопходно да се млади кантаутори више вреднују, „виде и чују“, да се постигне већа афирмација и популаризација младих уметника?
За то је потребна пре свега здрава сцена. Опет, било би надмено кад бих сматрао да сам ја тај који носи здраву сцену. Више размишљам о мојим идолима ( Ray Charlsom, Etta James, Bob Dylanon) који су некад били део мејнстрима. Данашњи мејнстрим тежи ка лакој забави и ту ја не могу ништа.
У ком смеру иду твоја интересовања ван музичког света и какви су ти планови за даље стваралаштво у уметничком свету?
С обзиром да сам академски графичар, волео бих да поред музичког опуса једног дана у мом резимеу стоје изложбе и пројекти у оквиру ликовног стваралаштва, али ми то сад није приоритет.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Дејан Петровић, Драган Лелеш, Ђорђе Бубњевић, Немања Бановић, The Bad week (Приватна архива, Фејсбук страница бенда)
