Први плесови у пару развили су се у централној Европи током 17. и 18. века. Тадашње норме диктирале су јасна правила понашања мушкараца и жена, те није било зачуђујуће то што мушкарац позива ,,даму" на плес. Ипак, двеста педесет година касније, нека плесна друштва и даље своје полазнике уче иста или веома слична правила.
Нажалост, неки улични плесови изгубљени су у времену због недостатка списа, те је немогуће са сигурношћу утврдити најстарију плесну форму. Важно је напоменути, пре свега, да упркос популарном мишљењу бечки валцер није први вид плеса у пару, већ само први који је био у потпуности социјално прихваћен, а да није укључивао промену партнера током песме. На француским дворовима много пре валцера играо се менует, плес који је садржао минималан контакт између мушкарца и жене.
Оно што је заједничко и валцеру и менуету, као и већини класичних плесова, јесу јасно одређене улоге плесача. Наиме, мушкарац је тај који прилази жени и наклоном (менует), испруженом руком (валцер, латино плесови) или климањем главе (танго) је позива на плес. Жена позив прихвата одговоривши на исти начин.
Када музика означи почетак плеса, мушкарац је тај који одређује на који начин ће се пар кретати, тј. ,,води" жену по подијуму. Улога жене јесте да прати мушкарчеве покрете и у одређеним случајевима, као у тангу, додаје украсе током извођења.
Да ли нам плес открива и неке стереотипе?
Стереотипи у плесу видљиви су на први поглед. Од очекивања да је мушкарац тај који води, а жена пратиља, па све до чињенице да Национална плесна асоцијација Америке јасно прописује тачно на који начин жена мора бити обучена (дужина хаљине, висина штикле, ширина деколтеа, чак и фризура) док су пропозиције за мушкарце доста лежерније, улога жене је субмисивна и донекле декоративна. Оваква подела није заснована на биолошким разликама, иако данас одређени покрети захтевају снагу торзоа и горњих екстремитета код особа које воде. Поделе улога дело су искључиво социјалних и културолошких подела.
Ипак, за плес је потребно двоје. Мада мушкарци одређују правац кретања и у великој мери који покрети ће бити изведени, у нешто модернијим плесовима жене имају више слободе. Танго, који је започет као улични плес на улицама Аргентине, дозвољава покрете у којима жена преузима вођство. Такође, танго плесачице лако могу одбити позив на плес просто скренувши поглед са мушкарца који је позива климањем главом (тзв. кабесеом), што није случај код валцера.
Плес у пару, као вид уметности који највише повезује оне који у њеном стварању учествују, заснован је на донекле погрешним идејама. Ипак, ако су плесачи и публика свесни негативних стереотипа о родним улогама, плес се може наставити. Већина модерних школа плеса оба пола обучава технике вођења и праћења, те постоји одређена доза слободе при избору. Ово наравно доприноси и развоју саме уметничке форме, јер се сем нових покрета у мушко-женским паровима полако развијају и мушко-мушки и женско-женски парови. Чак и парови који изаберу да плешу у традиционалним мушко-женским паровима обогаћени су овим искуством и без опасности од сексизма настављају да се развијају и уживају у плесу.
Иако из прошлости можемо много тога научити, модернизовање старих концепта у великој мери повећава уметничку вредност плеса, како за плесаче тако и за публику.
Ако вас интересује нешто више о полно неутралном плесу, истражите пројекат Лилиjан Фуриó у ком парови немају израженог лидера и пратиоца, већ се мушки и женски плесач смењују на овим позицијама.
Шта ви мислите? Да ли плесови гаје негативне стереотипе?
Аутор: Љубица Огњеновић
Фотографије: unsplash.com
