Андреј Хложан је двадесетогодишњи фотограф и креатор документарних фотографија.

Фото: Европска престоница 2021

Андреј је студент друге године Фотографије на Академији уметности у Новом Саду. Његово усмерење ка фотографији произашло је из проучавања уметничких визија свог деде, који је иза себе оставио много уметничких фотографија. Од четрнаесте године у Андрејевим рукама је дигитални фото-апарат, те је од сликања играчака, кућних љубимаца, уличних призора и пејзажа, преко гимназије и дугог учења ове области, рада у новинарској секцији, фотографисање постало „позив” нашег саговорника. Како је истакао за наш портал, тежи том урбаном духу и амбијенту савременог града, те му је један од узора и „хватача” таквих фотографија Београђанин Владимир Миливојевић –Буги. Љубитељ је документарне фотографије, те у тој категорији, како је рекао, корача стопама мајстора документарне фотографије – чешког фотографа Куделка. Документарну фотографију посматра као информативну димензију приказивања објекта. Андреј је неке од својих фотографија излагао на групним изложбама у Немачкој, Португалу, Словенији и Аустралији. У Културној станици Барка излагао је своје фотографијеИзолација, Клиса". 

Kако си се определио на документарни тип фотографија као „аутентичним сведоцима времена”, посебно за црно-белу технику?

Увек са собом носим свој фото-апарат и бележим занимљиве призоре свакодневице. Црно-бела техника је основ саме фотографије и тако је најлакше људима показати срж, односно, причу која стоји иза те фотографије.

Kао део пројекта „Уметници. Сад!” уврштена је и твоја изложба фотографија „Kако Kлиса дише” „Изолација, Kлиса”. Зашто је баш Kлиса ушла у корпус документарних фотографија, који је био главни мотив који те је подстакао на стварање?

Kлиса је део Новог Сада који добро познајем, пошто ту живим, тако да ту лако могу да пронађем интересантне мотиве и призоре. Када сам фотографисао амбијенте и улице Kлисеа је било време највећег удара епидемије короне, време самоизолације и закључавања и ја сам фотографисао туробне призоре празних улица, какве никада раније нисмо могли да видимо.

Kоје су одлике добре фотографије по твом мишљењу и које све елементе треба да садржи?

Немогуће је дати „рецепт” за добру фотографију. Некада се деси да пред очима и пред објективом имате изванредан призор и понадате се да ћете ту направити фантастичну фотографију, али на крају добијете нешто друго. Или се деси да фотографишете неки мотив за који не очекујете ништа посебно, а испадне феноменална слика. У фотографији је то ствар тренутка, инспирације, умећа да објективом „ухватите” баш тај мотив који је кључни на фотки, али за то је потребно много знања, некада и упорности, надахнућа, а некада је то просто ствар среће. Добра фотографија је она која посматрача потпуно пренесе у амбијент и свет приказан на слици.

Kао фотограф који већински ствара документарне фотографије, како би објаснио Kарановићево схватање да је информација носилац документарне уметничке праксе у савременој фотографској уметности?

Информација или дословно пресликавање призора пред објективом на фотографију је кључни елемент сваке фотографије. Без тога нема фотографије, али ту је сада ствар умећа, маште, идеје човека који фотографише, шта ће да уради са тим призором стварности испред себе. То може да буде сасвим верна дводимензионална фотографска копија призора који се налази испред фото-апарата, може да буде пренаглашен неки интересантан детаљ, да се фотографише из необичног угла, да се на фотографији нађе нешто што само делимично репродукује оно што се види голим оком. Иста та креативна разиграност и визуелна слојевитост може се применити и сусреће се и код документарне фотографије, али ту ипак претежно доминира информативна димензија приказивања објекта који је на фотографији.

Фотографија се сматра једним од сложенијих медија. Kолико је захтевно бавити се овим занимањем и који су највећи изазови и потешкоће са којима си се лично сусретао на том путу? Kолико се данас цени посао фотографа?

Бављење уметношћу никада није лако, мада сам ја, наравно, још на почетку тог пута и за сада само учим. Изазова и тешкоћа увек има, али мислим да је ту најважније бити доследан и потпуно се посветити својој уметности. Трудим се да у својим фотографијама увек пронађем неки нови приступ, неки нови угао посматрања, начин сагледавања неког призора који је свима пред очима.

И архитектура је део заробљених временских и просторних тренутака насталих твојим фотографисањем, један од примера је изложба „Детаљи модерне архитектуре Новог Сада” . Kако су настале ове фотографије и постоји ли нека посебна инспирација када је у питању овај сегмент фотографисања?

Искрено, цела та серија фотографија је настала случајно, сваки пут када сам ишао да фотографишем неки догађај, задатак за Академију или се просто шетао са фото-апаратом, увек би настала и понека фотографија модерне архитектуре која би ми привукла пажњу.

Kаква су ти искуства са досадашњих изложби, да ли би нешто посебно издвојио, неко дело на које си посебно поносан?

Са изложбама у Новом Саду сам заиста задовољан. Видим да људе занима фотографија. Посебно сам поносан на своје фотографију „Загрљај”, која је моја прва изложена фотографија.

Kако видиш будућност фотографије?

То је медиј који ће се увек развијати и за разлику од времена аналогне фотографије пре тридесетак-четрдесетак година када су људи у фото-апарату имали филмове са тридесет шест квадрата, па је требало умети подесити бленду и експозицију и после развити филм и начинити слике, дигитална техника данас је све демократизовала толико да сваки мобилни телефон има камере са изванредним техничким карактеристикама. Може изгледати да данас свако може да направи одличну фотку, али ипак није тако. Углавном тако настају фотографије за успомену, које се објављују на Инстаграму или Фејсбуку, које се после забораве или избришу. Уметничка фотографија је друга ствар и мислим да она има будућност, јер као и некада, постоје теме, призори или портрети људи који морају да буду забележени на уметничкој фотографији, јер просто то мора тако да буде и људи то очекују.

Планираш ли ускоро неку нову изложбу, пројекат који желиш да реализујеш у будућности у свету фотографије, или можда промену жанра изражавања фотографија?

Планирам, али у овом моменту је јако рано говорити о томе. Сада је време учења.

Имаш ли неки савет за младе који желе да се отисну у ове фотографске воде?

Ако заиста мислите да је фотографија оно што желите, апарат у руке, инспирација је свуда око вас. Имајте веру у себе.

Текст: Анђела Андријевић

Фото: Андреј Хложан, приватна архива

Leave a comment