Звонимир Хусњак, хрватски музичар, познатији као З ++, учесник овогодишњег Фестивала уличних свирача, говориће нам о својој музици, узорима, инспирацији, утисцима о Новом Саду и Новосађанима.
Звонимир Хусњак (25), познатији под уметничким именом Z++ је хрватски музичар (трепер) и музички продуцент из Осијека. Са осам година, као ученик основне музичке школе Фрање Кухача, почео је да свира гитару.
Иза себе има два албума. Први албум је објавио 13. септембра 2019. године под називом 18++ за издавачку кућу Ретфатланта Рекордс. Музику, текст и микс мастер радио је сам Звонимир. Други албум Заувијек објавио је почетком децембра 2020. године. Текст, музику и продукцију поново ради сам, а албум је објављен под етикетом yem. Када га питају ком жанру припада његова музика Звонимир, како каже, увек одговара да је то андерграунд поп.
Ко су твоји музички узори? Који извођачи су те инспирисали да се формираш као музичар?
Што се тиче светске сцене узори су ми, како увек наглашавам, Пинк Флојд, Д Викенд и Дафт Панк, док ме са домаће сцене инспиришу извођачи Дино Дворник, по ком сам и назвао једну своју песму и Бијело Дугме које изузетно волим, а нарочито песму ,,Сањао сам ноћас да те нема", која је, по мом мишљењу, једна од бољих песама икада изведених.
Твоји текстови врло често нису само текстови, већ поезија. Колико себе у процесу стварања сматраш песником? Колико су музика и поезија блиске, повезане уметности?
Хвала пуно! По мом мишљењу, подразумева се да оне увек иду заједно и једна другу укључују. Међутим, ја увек пишем текст инспирисан музиком. У процесу стварања прво направим инструментал и вођен емоцијом коју у мени пробуди тај инструментал исписујем текстове, односно, инструменталу прилагођавам своју одређену животну ситуацију на основу које пишем сам текст. Иако сам пре свега музичар, па тек онда текстописац, трудим се да моји текстови буду добри и да, што је најбитније, у њима нема „кринџ тренутака“, да док пишем нисам контрадикторан и не побијам у одређеним тренуцима самог себе.
Једна твоја песма са другог албума носи назив Цвјетови зла. Значи ли то да читаш Бодлера, јер је опште познато да његова збирка поезије носи такав назив?
Док сам био средњошколац, искрено, нисам много читао поезију, али Бодлер је био један од ретких песника који ми се одувек допадао и чија ми је поезија од почетка „запала за око“. Када је у питању ова песма, као и увек, прво сам направио бит и текст, а само име песме ми је недостајало. Никако нисам желео да песма носи назив заборави ме (како почиње рефрен песме), јер је такав наслов увелико већ виђен. Тада сам тај мрачан вајб којим је песма одисала повезао са Бодлером и његовим мраком и наденуо име песми Цвјетови зла.
Да ли се иза поменуте песме Цвјетови зла крије некаква посебна симболика?
Да, постоји, али ја избегавам да говорим о томе. Желим да сваки слушалац песму доживи на субјективан начин и поистовети је са неким делом себе. У томе и јесте лепота уметности. Међутим, слушалац који разуме симболику и метафоре којима се служим, знаће увек о чему заправо говорим.
Код песме Зној штеди крв посебно смо обратили пажњу на сам текст, цитираћемо један део: Да сам прихватио сваки дар којега ми поклоне – до сада бих био луд; А да сам послушао сваки савет којега ми говоре – сад не бих ни био ту. Које си то дарове и савете одбио па си сада ту где јеси - твоји стари идоли су моји нови фанови?
Под „даровима“ би се могле подвести, на пример, неке супстанце, а савети су били у вези са мојим видеима који су били гифови, попут: „Требало би уложити више новца у то, снимати спотове као и други“. Док ја мислим да ми то на мом почетку није требало и да је тај визуелни идентитет мени тада потпуно одговарао. Мислим да је публика испоштовала то што сам остао свој, доследан себи.
На твом првом албуму је песма Црно и златно у којој се ослањаш на истоимену песму фолк певачице Секе Алексић. Откуда долази та необична повезаност? Какву поруку тиме шаљеш публици?
Текст рефрена ове песме је по мом мишљењу одличан, он ме је привукао. Наравно, и сама песма у ноћним изласцима прави одличну атмосферу, морам рећи. Имао сам спремне бит и текст, а приликом дружења у студију пре пуштања мог бита слушала се песма Секе Алексић. Ја сам у једном моменту уз музику свог рефрена запевао „помешај ове ноћи црну и златну...“ на шта се друштво смејало. То је била добра фора. Дословно, ова обрада је настала из шале, али се мелодија мог бита одлично уклопила са мелодијом Секине песме и мислим да је шала ипак на крају прерасла у добру песму.
Твој репертоар је прилично разноврстан. Шта су најчешће извори твоје инспирације? С обзиром на то да си за кратко време избацио два албума, претпостављам да те много тога инспирише.
Инспирише ме све што ме окружује!
На твом другом музичком албуму налази се занимљива песма Мој свјет. Какав је то твој свет?
Мој свет је баш као и та песма – шарен, весео... У последње време много путујем, радим посао који волим. Могу рећи да сам срећан и испуњен, поготово последњих месеци откако сам почео поново да наступам.
Како је дошло до твоје сарадње са Масимом Севиџем и Ђијем, а затим и до оснивања заједничке издавачке куће Ретфатланта Рекордс?
Ми смо из истог дела града. Они су се интересовали за реп, а ја сам раније правио битове и продавао их. Тада још увек нисам имао планове да правим сопствене песме. Повезали смо се сасвим случајно преко заједничких пријатеља, графита... Они су у почетку снимали „oldschool rap“ за који ја нисам био заинтересован, те сам им на почетку и наплаћивао снимања. Када су почели да се интересују за модернији звук, та прича ми је постала занимљивија, а и наше дружење је постало интезивније. Тако смо направили групу Ретфатланта, што је у Осијеку било нешто потпуно ново, заправо, то је био нови звук и за целу Хрватску.
Какви су твоји утисци са ранијих посета и наступа у Новом Саду?
Наравно, за овај град се, пре свега, везује Егзит. Био сам на овогодишњем Егзиту и провео сам се врхунски. Нови Сад је прелеп град и свиђају ми се људи који живе овде. Баш у овом граду се догодио један од мојих првих соло наступа крајем 2019. године. Наступао сам на Каналу 9. Милим да становници Новог Сада и Осијека имају нешто заједничко – и једни и други „развлаче“ док причају.
Осим што је инструмент помоћу којег ствараш, шта гитара представља за тебе, с обзиром да се не раздвајате од твоје осме године?
Рекао бих да ми је гитара попут љубавнице.
Ако ти је гитара љубавница, ко или шта ти је супруга?
Жена ми је лаптоп, а гитара љубавница.
Драгана Клашња
Фото: Марија Ердељи
