Глас младих и улагање у омладински рад

Михајло Матковић је млади активиста, члан Савета за младе Владе Републике Србије и члан Акционог тима за младе глобалне мреже CIVICUS .

Михајло се за активизам заинтересовао крајем средње школе. У Југоисточној Европи направио је прве кораке у учењу о омладинској политици. Похађао је курс омладинског рада, био асистент на неколико програма и након спознаје да положај младих није на завидном нивоу, посветио се директном раду са младима. Недавно је освојио друго место на студентском такмичењу British Council за свој предлог практичне политике по питању младих, што му је омогућило да похађа наставу на британским универзитетима. Михајло је и оснивач програма Once upon a youth.

Именован си за члана саветодавног тела Владе Републике Србије. Ко све чини Савет за младе и која је твоја улога у њему?

Од ове године млади у Србији коначно имају представнице/ке у овом саветодавном телу Владе РС и нас петнаесторо ћемо дати све од себе да на што конструктивнији начин предлажемо промене и иницијативе доносиоцима одлука који седе у Савету са нама. Поред нас, ту су и, као што сам споменуо, одређени доносиоци одлука, представници/е релеватних министарстава, наравно МОС, разни експерти/киње, као и остали стручни актери по потреби. Рекао сам коначно (иако ово тело постоји од 2014. године), јер када видимо извештаје и пређашња искуства, то све ипак није функционисало најбоље. Ове године, пак, КОМС се постарао да одабере мотивисане, искрене младе људе који ће дати све од себе да Савет проради како млади не би остали само фикус у Сали Србија и да се приближимо ко-менаџменту о којем сви брује, где се глас младих заиста уважава.

Недавно је у Палати Србије одржана Конститутивна седница Савеза за младе Владе Републике Србије. Које су биле теме и циљеви ове седнице и каква су искуства?

Ово је била прва седница са новим сазивом Савета након десет месеци неактивности и четрнаеста по реду од његовог оснивања. Мени је пре свега послужила да се упознам са динамиком рада Савета, како ће отприлике изгледати цео процес у будућности и шта могу да очекујем на седницама. Министар омладине и спорта, уједно и председавајући, представио је шта је за младе урађено у претходном периоду, као и планиране активности за наредни период. Потом су нам приказани резултати истраживања о положају и потребама младих спроведеног 2020. од стране Министарства. Такође, имали смо прилику да најавимо три иницијативе: формирање националне радне групе за ЕУ дијалог младих; формирање радне групе за измене и допуне Закона о младима; и трећа се тиче Закона о волонтирању. Међутим, на предлог министра Удовичића, њима ћемо се детаљније бавити на следећој седници. Тренутно радимо на унапређењу наших иницијатива, како бисмо их што боље приближили доносиоцима одлука на наредној седници која ће се одржати већ почетком априла.

Које циљеве у Акционом тиму за младе CIVICUS-а заговараш и до којих промена желиш да дођеш?

CIVICUS као мрежа има за мисију поспешивање грађанског делања и цивилног друштва у свету, а мој посао као једног од три координатора за Европу јесте да осигурам да се кроз мисију и визију алијансе чује и глас младих (поготово са нашег континента), поштују њихове потребе и да се ради на њиховом бољем положају у друштву на глобалу, али и у својим локалним заједницама. Дизајнирање и имплеметација иницијатива, промовисање праведности, солидарности и емпатије, као и заговарање и доношење стратешких докумената који се тичу младих, бирање чланова/ица управног одбора само су неки од циљева Акционог тима. И наравно, преношење знања и искустава чланова/ица тима свим заинтересованим младима кроз разне едукативне догађаје, Скупштину младих и програме јачања капацитета.

Шта је непходно за развој и јачање капатицета омладинских политика?

Ово питање може да се посматра на два нивоа: националном и локалном. По мом мишљењу, требало би да имамо више младих представника/ца у Влади, као и чешће састајање младих са доносиоцима одлука, али не на нивоу „фикуса“ већ у конструктивним (структурираним) дијалозима. Ту је, наравно и питање буџета, где смо у Алтернативном извештају о положају и потребама младих које сад већ традиционално објављује КОМС, видели да се 2019. године из целокупног буџета РС за младе издвојило тек 0.09%. Колико пара, толико музике. Такође, често помињемо и препознавање младих као друштвене категорије у самом Уставу, што би за собом отворило многа врата за даље делање. Када говоримо о локалном нивоу, ту се већ постављају питања начина функционисања и транспарентности локалних канцеларија за младе; доношење и имплементација локалних акционих планова; формирање и рад локалних савета за младе; и сл.

Колико неформално образовање може помоћи младима у личном развоју и бољој позицији у друштвеној заједници?

Ево даћу одговор скроз из личног искуства: у претходне 4 године, почевши од Истраживачке станице Петница, преко разних тренинга и семинара, па до рада у Акционом тиму или Савету за младе, неформално образовање ме је припремило за разне животне стиуације изван оквира омладинског активизма. Било да је то решавање конфликата (односно рад на њиховом избегевању), асертивна комуникација, излажење из зоне комфора, проналажење и упознавање себе, вештине критичког промишљања – све то сам урадио/научио управо кроз неформално образовање. Све то се некако превиди у традиционалном, формалном образовању које и није усмерено и прилагођено појединцу. Поред тог личног задовољства и развоја, млади кроз неформално образовање могу да унапреде своју биографију, што у неким случајевима може довести до посла или стипендије. Такође успут могу да науче доста вештина као што су управљање временом, рад у тиму и лидерство, па и неке много специфичније ствари попут маркетинга, финансија, и сл. Постоје истраживања која доводе све ове вештине у везу са већом запошљивошћу младих који су активни у омладинским организацијама. И мени најважније, пријатељства која изградите на овај начин заиста трају и вреде!

У оквиру Wesleyan Universitity бавиш се креативним писањем. Који је фокус твоје поезије и креативног писања?

Заправо искуство са Wesleyan Universitity је уствари стипендија коју сам добио преко Coursera платформе за специјализацију (низ тематски повезаних курсева) из креативног писања. Овде бих се одмах директно обратио читаоцима и поменуо да је заправо много лакше добити „financial aid“ путем ове платформе него што сам мислио, а можете да бирате и похађате брдо курсева. Већински су бесплатни, али ако желите потврду о успеху, тај део се доплаћује – или ако сте довољно мотивисани и искрени, добијете њихову подршку. Када је реч о поезији, углавном је то нешто личније природе: личност, идентитет, одрастање. Чак и када пишем о неким концептима и појавама, углавном позиционирам свој бунт у односу на њих. И ово је нешто што јако ретко делим – заправо, ово је нешто што у ствари пишем самом себи и врло мали број људи је успео да завири у те стихове. Када је реч о прози, најчешћи елементи које препознајем су пријатељство, време, бунт, путовање (и можда смрт), а чести жанрови кроз које их провлачим су (психолошки) трилер, авантура, хорор или крими.

Колико су Закон о младима и Закон о волонтирању примењиви?

Закон о волонтирању и донекле, с тим да га ретко ко поштује – а и врло мали број људи се упушта у волонтерска искуства, свега 6% становништва (извештај Светског индекса давања), док скоро две трећине младих никада није чуло за овај закон (Алтернативни извештај, 2020). Закон о младима је, са друге стране, због своје декларативне природе веома малог потенцијала – он постоји, па постоји (није обавезујућ) и ту се прича завршава. Не постоје мере праћења или кажњавања за непридржавање. Из тих разлога ће нам на следећој седници Савета за младе две од три предложене тачке управо бити у вези са ова два закона и формирањем двеју радних група које ће се надаље бавити релевантним питањима о тим законима.

Млади су одраз у огледалу града и кључни ресурси за функционисање заједнице. На који начин оснажити и мотивисати младе да остваре своје потенцијале и да се укључе у друштвене токове и креативне процесе града?

Кренуо бих од информисања младих. У овоме што називамо „омладинским сектором“ стално срећемо исте људе, некад су то млади људи, некад „стара гарда“ али поента је да су то исти људи који се само врте укруг. Већ сам поменио колико младих није чуло за Закон о волонтирању, а скоро је идентичан случај са Законом о младима. Такође, потребно је да за разне активности, догађаје и прилике сазнају сви. Неформално образовање, рецимо – зашто не бисмо пробали да га приближимо младима кроз традиционално школовање? А онда имамо и младе који се не школују (било да су мало старији или нису уопште били део образовног система). Морамо да размишљамо како допрети до свих младих и бити инклузивнији. Мотивација је умногоме ствар информисаности. Многи млади желе да мењају ствари, али не знају како и убрзо одустану од свог идеала. А окружени разним „инстант“ задовољствима, тај тренд пресликавају и на друге сфере свог живота: односе са другима, начин живљења, чак и каријеру. А док год не допремо до свих младих неким већ постојећим путем, могу само додати: улагање у омладински рад, ради чуда! Овде велику улогу играју и удружења младих и за младе, поготово менаџмент у омладинском раду, јер често наилазимо на културу писања пројеката ради одрживости саме организације, без освртања на реалне потребе младих. А ту је и компетативност и јед међу организацијама. Исто као што доносиоци одлука треба да ставе его по страни, то треба да уради и ова страна како бисмо се сви ујединили и унели неку, заиста позитивну, промену у заједници/друштву.

Који су ти будући планови у омладинском раду и активизму, а и ван тих сфера?

Па, у неком наредном периоду ћу се посветити раду Савета и Акционог тима, а успут ћу радити на стицању и унапређењу компетенција које ће ми требати у директном раду са младима, тј. развијању мене као омладинског радника. Такође, тренутно радим на концепту пројекта сличног Once Upon a Youth, али да не одајем пуно: захтева авантуристички дух и жељу за истраживањем себе и других. И можда, да се мало више посветим факултету, јер се иначе знам нашалити како енглески језик и књижевност студирам у своје слободно (непостојеће) време.

Текст: Анђела Андријевић 
Фото: Милица Борјанић, Михајло Матковић, приватна архива