Милена Ференчевић је млада сликарка из Сомбора која иза себе има многобројне групне изложбе и самосталну изложбу под називом „Модерно ропство“. Препозната је као оригинална сликарка која је без обзира на младе године и неискуство ипак успела да изгради свој стил и постане препознатљива чак и мање пажљивом посматрачу. Њена уметност је сигурним кораком закорачила и ван граница наше земље и тиме доказала да истинске вредности не знају за баријере и увек проналазе свој пут до сунца! Осим тога, Милена нам спрема и збирку поезије, те је право време да Нови Сад, ако још увек није, у пуном сјају упозна овом младу, успешну жену!
Када си први пут осетила потребу за уметничким изражавањем?
Потребу за уметничким изражавањем сам имала одувек. Још као мала девојчица волела сам да се облачим другачије, да носим упечатљив накит па и да цртам, сликам, вајам…Ту су одувек биле јаке и снажне боје, као и данас.
Да ли можеш да ствараш у сваком моменту или нагон за стварањем сам бира моменат када ће се активирати?
Дефинитивно је да се не може стварати у сваком моменту. Нажалост, уметник треба сету да би начинио дело, бар у мом случају. Обично су моменти рађања слике они када ми апсолутно досаде и гужва и људи. Тада се осамим и апсолутно посветим сликању.
За чиме жуде и трагају покрети твоје четкице, а самим тим и твоје биће?
Жудим за слободом покрета, рушењем табуа, као и моја четкица. Сликам стварност коју ја видим, која је истина за мене. Не размишљам о стегама 21. века, препуштам се и машти и проживљеном.
Доминантна боја на твом платну је црвена. Зашто? Шта нам она казује о теби?
Црвена је боја страсти, крви, снаге, ватре, неспутаности… Све оно што ја заправо и јесам. Моје слике су ја и ја сам моја слика. Тако је увек и било.
Твоја прва самостална изложба слика носи назив „Модерно ропство“. Судећи по томе што је предметност твоје уметности жена, стиче се утисак да је она та која робује. Коме, чему и колико данас жена робује? Колико је као таква спремна да се одупре ропству и на који начин?
Жена може бити у ропству своје породице, занимања, медија… Од ње се очекује апсолутно све, да мења улоге по захтевима и потребама окружења. Данас је роб свако ко не размишља шта даје а шта добија за узврат. Мислим да је лако одупрети се, само треба мислити својом главом, као и посаветовати се са адекватним људима.
Учествовала си на многобројним изложбама. Којe од њих одају највеће признање твојој уметности?
Изложбе су свакако одлично признање за уложен труд, као и прилика да се уживо виде реакције посматрача. Волим нетипичне изложбе и трудим се и трудићу се да увек буде тако. Најинтересантнија ми је свакако у Паризу јер је било ново искуство, на туђој територији. Потпуно другачији концепт од свега што сам радила.
Посматрајући твоје аутопортрете наилазим на необјашњиву спону између њих и аутопортрета Фриде Кало. Да ли је и колико ова чувена сликарка утицала на тебе? Ко су ти узори?
О Фриди свакако да знам много, али сам њен рад није много утицао на мој; рецимо на мене је утицала њена снага. Остати доследан сликарству поред свих тешких животних ситуација. То је оно чиме се водим. Када год имам проблем – упије га платно.
Поезија је још један начин на који себе саопштаваш другима. Да ли су ти примарни алат речи или пак боје и облици?
Поезија је диван начин ослободити душу тешких емоција. Моја позија је уско повезана са тиме. Дефинитивно да ми је примаран алат боја. Боја најбоље описује мој карактер.
С обзиром да Издавачка кућа Уликс припрема збирку твоје поезије, можеш ли нам рећи како је дошло до сарадње са овом издавачком кућом?
До моје сарадње са Уликсом је дошло топлом пријатељском препоруком. Одмах смо се погледом разумели. Моја збирка са илустрацијама чека погодан период, без ограничења броја људи, како бисмо направили адекватну промоцију, какву сам замислила.
Шта можемо да очекујемо од твоје збирке поезије? Који је њен лајтмотив?
Читајући моју збирку песама добијамо све одговоре на питање шта сам на слици хтела да кажем, а нисте себи раније могли објаснити. Улазимо у детаљније истраживање мојих радова. Сигурно је да сам била мотивисана својим делима.
И за сам крај нам реци како је данас у овом веку, години и јесени бити уметник.
Хммм, врло интересантно питање. Бити уметник је веома незгодно, у било којем веку. Суочен си са морем предрасуда, да се нашалим па да кажем, које су углавном и тачне. За сваки потез имаш оправдање, јер си, јелте, уметник. Предност је свакако што сам окружена људима који ме разумеју, најтеже је бити уметник, а због околине глумити да ниси. За мене би, рецимо, било баш напорно да глумим да сам нормална.
Драгана Клашња
Фотографије: Милена Ференчевић
