У данашње време када желимо да дочарамо нестварну лепоту неке девојке, неретко посегнемо за називом вила, подразумевајући притом читав спектар значења које тај термин носи. У нашим народним песмама виле су најчешће приказиване као амбивалентна бића која комуницирају са људима: оне се кладе са девојкама, могу да имају децу (која су по правилу лепша од остале деце), помажу људима, док са друге стране могу бити и врло непријатељски настројене према њима сурово их кажњавајући.
У усменој књижевности Срба, Хрвата и Бугара назив вила није реткост, те је реч усвојена чак и у књижевном језику. Неки топоними у нашој земљи садрже вилу у свом називу, што је такође показатељ постојања легенди о присуству вила на одређеној територији, стога и не изненађује разноликост маштовитих интерпретација које се јављају` на тим местима. Иако приче о вилама и данас изазивају фасцинацију, поставља се питање шта су оне представљале Словенима у њиховом изворном систему веровања?
У словенској митологији виле су женска натприродна бића која живе далеко од људи – на планинама (планинкиње, загоркиње), поред воде (водаркиње, бродаркиње) или у облацима (облакиње). Словени су виле замишљали као младе, лепе, витке жене са дугом, разбарушеном косом обучене у дугу белу или плаву хаљину, која је некима од њих сакривала козје ноге. Веровало се да се рађају из росе или црвеног цвећа, кад се на небу јавља дуга. У коси им је лежала снага, јер је откидање макар једне власи доводило до њиховог умирања. Имале су веома умилан и пријатан глас којим су мамиле момке у своје вилинско коло. Могле су се претварати у неке животиње, нарочито лабуда, сокола, коња или вука, али су могле имати и тело девојке и козје, коњске или магареће ноге. Дружиле су се са људима али умеле су бити и веома осветољубиве уколико им се неко замери. Њихови обреди били су тајни, те уколико би их неко видео како играју или се купају, могао је бити кажњен парализом, слепилом, некад чак и смрћу. Сматрало се да се лоше ствари десе ономе ко нагази круг који се оформио на месту где су оне играле коло.
Архетип митских заводница био је присутан у разним друштвима у виду сирена, нимфи и чаробница, а као што видимо и вила код Словена и служио је као подсетник на лоше ствари које се могу десити онима који упадну у њихову замку. Лик виле у митовима поседује људске карактеристике кроз које се огледа моћ привлачне жене која мами мушкарце док истовремено својом изразитом надмоћношћу изазива страх код њих.
Легенде о вилама које и даље голицају машту, служе да нас подсете на ехо давно минулих векова чије трагове у савременом друштву и даље назиремо. Њихово често присуство у наративу народних песама указује на значај који су имале у стварању народног идентитета, чиме смо у стању да пратимо дух једног времена. Чињеница да име виле Равијојле још увек није ишчилело из колективног сећања враћа нас на ону Андрићеву мисао да се „начин и облици причања мењају са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје.“
Станислава Анђелковић
Фото: Марија Ердељи
