Један дан сам вршила експеримент, поклањајући цвеће без повода. Нико није узео поклон. Ево зашто!
Старица која нимало лаким начином живот живи, али своје цвеће које продаје код “Заре” декорише као да стиже са неког велелепног двора. Одлучила сам да купим једини преостали букет у њеној пластичној посуди допола напуњеној водом. Журим на испит и свакако је да ми букет сада најмање треба, али поклонићу га неком. Мајци, сестри…
Испит је померен за два сата касније, а како је улица у којој се налази мој факултет затвoрена због доласка страних делегација на некакав самит, ипак ћу морати околним путем кроз кампус.
На улицама баш и не воле лепе гестове
‒ Поклонићу неком момку на улици ово цвеће, како би обрадовао и подсетио своју девојку да су необавезни датуми јако важни ако се воли – размишљам.
Заустављам првог момка:
„Извини, је л’ имаш девојку?“
„Овааааај, ннннн… Извини, журим.“
Још три или четири слична, можда и суровија одговора. Ништа. Мењам плочу. Изненадићу неку рендом девојку и показати да и ми жене умемо да поклањамо пажњу једна другој, без сујете и комплекса.
„Ћао, изволи букет.“
„Не, хвала.“
Следећа, исти принцип приласка:
„Јаооо, немој мени, молим те.“
Следећа:
„Не треба ми цвеће.“
И наредна девојка, и наредна и наредна.
До мог испита је остало још непуна 23 минута. Можда исто толико мојих покушаја да некоме без обзира на пол,старост, одећу или изглед поклоним један од најлепших знакова пажње. Мали букет, који би некоме улепшао дан, некоме само стан, зближио некога или отклонио љутњу.
Положила испит, пала на делу
Села сам у учионицу и почела да пишем рад, али са једним очајним самопризнањем ‒ данас нико није желео мој поклон.
Далеко сам од градива које би требало да пишем. Још сам тамо у кампусу и враћам филм свих оних који су пролазили поред мене. Ако је туда прошло минимум две стотине људи и нико није застао да види шта је оно што нудим људима, заустављајући их, шта би се десило да је повод мог обраћања био другачији?
Моја математика ми каже да на двеста људи није дошла ниједна особа која би на трен преузела део моје позитиве тог дана, мој поклон. Који поражавајућ збир.
Изволите сумњу! Пријатно!
Да ли су људи исувише пута на улици обмањени? Сумњичави су? Изгледа да смо халапљиво загризли парче преваре и мало шта бисмо узели као прилог овом јелу. Ми чак ни не желимо да пробамо нешто што није свакодневни мени на трпези коју бисмо могли назвати животом. Ја сам одлучила да ћу, супротно очекивањима, ипак пробати и нудити нешто што се не сервира баш често.
Подсећаћу људе да се добро чини, јер не желиш зло, а не да би ти нешто заузврат било враћено.
Снежана Ченад
Фотографије: Марија Ердељи
