Ако си љубитељ класичне музике, право је време да се прошеташ до града и наградиш свој музички укус слушајући Богдана који свира виолончело са својим квартетом „Memento“.
Богдан Јовановић је рођен 1995.године. Долази из Лесковца и студент је четврте године виолончела на Академији уметности у Новом Саду. Освајао је велики број награда на републичким и међународним такмичењима, како у Србији, тако и у иностранству. Члан је Омладинске филхармоније града Ниша на челу са диригентом Зораном Андрићем, са којим је наступао на многим такмичењима – на Међународном такмичењу оркестара у Прагу 2012, где је ова филхармонија освојила прво место. Свирао је и у Golden Hall of Musikferein у Бечу 2013. године, а 2014. у Братислави освајају прву награду.
Како је почела твоја прича и љубав према музици?
Све је почело у мом родном граду, пре 15-ак година. Захваљујући родитељима који су љубитељи квалитетне музике, заволео сам класичну музику. Најпре су мој избор били гитара и бубњеви, али се мој таленат у музичкој школи највише допао професорки виолончела и тако је све почело.
Наступаш у трочланом саставу, али и са својим квартетом. Где све публика може да те чује?
Тренутно свирам у трију „Amethyst“ са колегиницама са факултета – Катарином Пинтер, која свира виолину и Сањом Ћалдовић, која свира клавир. Имали смо неколико наступа у Новом Саду, Панчеву и Лазаревцу, а ове године планирамо да организујемо хуманитарне концерте. А са својим квартетом понекад свирам у Змај Јовиној, Дунавској и на тргу код Светозара Милетића.
Постоји ли нека анегдота са твојих наступа коју би могао да нам испричаш?
Интересантно је споменути да је био један наступ где сам свирао са оркестром у ком је пред крај композиције диригенту зазвонио телефон у џепу сакоа. Сви су толико гласно почели да се смеју, а дувачи који су били задужени за завшетак композиције нису то упели да изведу од смеха.
Бројне су награде већ у твом власништву. Ипак, на који свој успех си најпоноснији?
Дефинитивно на учешће на светски признатом такмичењу оркестара Summa cum Laude, у Бечу са Омладинском филхармонијом Naissus у свечаној сали Musikfeiren-a, где се сваке године одржава новогодишњи концерт Бечке филхармоније.
Да ли неког од великих музичара можеш да издвојиш као свог узора?
Узор су ми сви велики музичари, а највише ме инспирише рад са мојим професором Марком Милетићем. Захваљујући његовом преданом раду и знању веома сам напредовао, како музички, тако и као човек, а ту је и моја велика љубав према музици. Жељко Лучић, Стефан Миленковић, Драган Ђорђевић Сузуки, Марко Фрусони, Бојан Суђић, Неиви Мартинез то су само нека од имена са којима сам имао привилегију да свирам и надам се да ће их бити још.
Колико млади слушају квалитетну музику и колико уопште могу да је осете поред данас актуелне музике која се свуда пласира?
Стање у култури није најбоље. Мало је квалитетних садржаја, а ту је и недовољна заинтересованост за њега. То се најбоље види из примера у Панчеву где су деци нудили бесплатне ваучере за културне догађаје, а одзив је био веома мали. Класична музика је недовољно заступљена и цењена код нас, док је у иностранству то другачије.
Какви су твоји планови за будућност?
Мој сан су огромне концертне дворане, велики оркестри и путовања широм света. Такође интензивни рад на личном напретку као музичар и као особа.
Сара Матковић
