Јутрос је било хладније него иначе у ово доба године. У неком жутом мантилу и са неколико кеса журила сам са пијаце. Гужва, гужва. Људи се сударају, поздрављају констатујући да су прогнозери времена ипак омашили за који степен, те да је осећај као да смо загазили у неки новембар.
Паркиран ауто на пролазу између једне и друге стране пијаце одудара од читавог утиска. Власник тог старог стојадина, као да нигде не жури и као да га није брига колико нам је на овом почетку дана Целзијус био дарежљив. С обзиром да сам од овог господина била удаљена тридесетак метара, успевам да видим шта се тренутно налази, а шта још то износи на хаубу свог аутомобила – дискове. Уредно је све сложено у кутијама, претпостављам, тако да он напамет већ зна где се шта налази.
Пролазим и осмехујем се.
-Извините, – прекида мој осмех – Имате ли времена да погледате једну нову компилацију, јуче је Васа набавио?
„Који Васа? Која компилација? Чекај, је л’ имам времена? Немам, ја журим.“ – три питања и једна констатација врзмају се по глави.
-Имам. (поново говрим уз осмех, премда сам заиста у шкрипцу са временом)
Прилазим ауту и гледам руке на које су навучене рукавице чији материјал недостаје на прстима. Силне кутије. Има ту и плоча, па чак и стрипова.
-Погледај, компилација дискова Генерације 5, у периоду од 1994. до 2000. Знаш оно „Тиии и јааа, од данас доо сутрааа…“ . Невероватна група, музика.
Загледам тај свежањ ЦД-ова облепљен изолир траком, а у горњем левом углу редоследно првог сложеног диска запажам трагове креча. Дижем поглед ка продавцу, а он га сасеца:
-Неки момак се развео од жене, па је кречио стан у који се иселио. Био танак са ловом, па ми дао да продам, али очуван је, када ти Васа каже.
Аха, ево одоговора на једно од питања. Он је Васа.
-Снежана, драго ми је – одговарам – Слушам Генерацију 5, али не знам баш све те песме.
-Ето ти прилике да научиш. Нисам ја у фазону да ти сад увалим то, да продам пошто пото. И сам понекад повучем из продаје, па задржим драгоцена издања за себе.
-Шта Вам углавном купују?
-Клиници долазе по ове видео игрице. Е, али и деке ме одушевљавају. Долазе ми по неке антологијске дискове, не питају колико кошта, само да он има да слуша то увече кад са баком пије пиво и чека да почне Дневник. Ма скроз су кул.
Задржах се већ неких пет минута и почињу да прилазе и друге муштерије. Васа као одговорна домаћица која у сваком тренутку зна где стоји која тегла зачина, вади ЦД-ове из кутија сортираних по врсти музике и години њеног издања. Људи су одушевљени његовим приступом, морам признати и ја сам. Колико широк осмех, толико топлих препорука. Колико страха од комуналне полиције, толика жеља да продаје уметност или како ми је и сам касније рекао – не продајем дискове, ја вам нудим универзум.
Очигледно је да је велики љубитељ, а пре свега познавалац музике. Има он ту свега, од рока, до фолка и репа. Ентузијазиста попут Васе, није дошао овде само да би зарадио. Он овде нуди и смех, конверзацију, размену афинитета и поврх свега, даје душу свим тим омотима. Чак ни цене нису високе. Рекла бих да су приближне онима које ће продавцу помоћи да преживи, а да не опустоше новчаник оних који су ту због љубави према роби која се налази на стојадину.
Десет и петнаест. Увелико касним, али не марим.
Овај сусрет, трансакција уметности и егзистенције, вреднији је од стизања на време. Упитан да га фотографишем, Васа одмахује руком:
“Немој. Не волим да ме сликају. А и лакше ће ме наћи „плави“ – завршава кроз смех.
Плаћам своја издања Генерације 5 и удаљавам се од овог путујућег каравана претовареног искуством и музиком. Одлазим са мишљу да ћу сигурно свратити опет. Доћи ћу по још неки диск, по још неко искуство, по још једну веру у живот.
Снежана Ченад
