Колико пута си помогао особи са инвалидитетом да уђе у градски превоз? Када си јој отворио улазна врата зграде, маркета, поште? Јеси ли јој олакшао да пређе пешачки прелаз? На сва ова питања знаш одговор. Делимо заједничко сунце, небо. Заједничке су нам потребе, жеље и снови.
Са мало труда, овај свет био би далеко лепше место за све нас. Када бисмо научили да то нису инвалиди, како их често ословљавају, већ особе са инвалидитетом. Када бисмо научили да их не етикетирамо, већ да их сматрамо себи равнима. Што и јесу. Када би, бар за тренутак, ослушнули потребе других и престали да будемо себични.
На факултету сам, игром случаја, упознала девојку у инвалидским колицима која редовно долази на предавања. На дан колоквијума, видела сам је како, са књигом у руци, испред амфитеатра ужурбано прелистава странице не би ли се присетила наученог градива. Постидела сам се и помислила колико сам незахвална и на колико свакодневних ствари се жалим, а ето, други људи, са здравственим и физичким потешкоћама, са осмехом на лицу долазе на наставу. За мене, то је била мала животна лекција из које сам пуно научила.
Особе са инвалидитетом не заслужују погледе из сажаљења и увредљиве надимке. То су борци који се свакодневно суочавају са различитим видовима дискриминације. Дискриминисани су у погледу права на образовање, права на запослење, права на адекватан друштвени живот. Многе културне, образовне, градске установе немају рампу која особама са инвалидитетом омогућава прилаз. Да ли то значи да они не заслужују да се забаве, проведу и квалитетно утроше своје слободно време?
Постали смо слепи за потребе других у жељи да само нама буде добро. Мноштво је високообразованих, талентованих и квалификованих особа са инвалидитетом који могу много да допринесу друштву и заслужују да добију радно место. Ослободи се предрасуда и прихвати различитости.
Не окрећи главу од другачијег. Помози кад год си у прилици. И не заборави – сунце нам је свима заједничко!
Јелена Драпић
Фото: Марија Ердељи
