Да међу младима још има оних који препознају вредност књиге и свој дух хране читањем, потврђују поетске вечери рецитаторске дружине Међу нама која у својој публици окупља све већи број заљубљеника у стихове. Кафићи су полако уступили место институцијама од културног значаја, па је тако дружина наступала у библиотекама, Новосадском позоришту, Позоришту младих и Матици српској. Више пута до сада је мењала састав, а данас је чине студенти књижевности Јована Крстић, Милан Ћосић и Никола Раусављевић, који је са читаоцима Омладинских новина поделио своја виђења о почецима, наступима, будућности, али и о књижевности и њеном положају данас.
Група настаје 2011. године. Колико су до данас остварене почетне замисли?
Почели смо са идејом да треба да представимо поезију. Само тако. Настало је спонтано, на једном од наших дружења, будући да се нас троје дружимо и приватно и мислим да то јако утиче на то како изгледа цео наш наступ, али и на наш пут од почетка до данас. Наши циљеви се нису мењали, али, искрено, нисам од почетка веровао да ћемо успети у овој мери. Жеља за напретком и радом, допуњавање пријатељско у тиму и љубав пре свега, довели су нас до тога где смо сада. Када делите исту страст, онда све иде лепше и лакше.
Од тог првог наступа у Два пса до данас, одржали сте велик број наступа у више градова. На који начин успевате да изненадите своју публику и изнова је заљубљујете у поетске вечери?
За све ово време остали смо доследни себи. Трудимо се да будемо и иновативни, вредно вежбамо за наступе, што није увек једноставно будући да осим студија сви имамо и посао, па нам време понекад не иде у прилог. Ово је оно што радимо из чисте љубави, она нас покреће и због ње нећемо одустати. А оно што је остало непромењено од почетка до данас је један исти осећај – само да успе. И тај осећај не треба да нестане, он је неопходан за напредак, јер док имаш ту позитивну трему и желиш да нешто успе, то значи да ти је стало до тога. Недостатак тог осећаја води те ка равнодуштности, а равнодушност је гора од свега.
Многи су писци чије сте стихове представљали публици; неколико пута је то било и наменско представљање појединих књига савремених аутора. Ипак, тек недавно сте први пут званично отворили позив и неафирмисаним ауторима. Како је протекао тај конкурс?
Конкурс за неафирмисане ауторе је био сада први пут званично и то је било вече посвећено само њима. Хтели смо да то буде кафић, таква су нам дружења била у почетку и после људи остану, друже се, причају. Поента књижевне вечери није да одслушаш и одеш кући, већ да се заинтересујеш, дискутујеш, питаш, причаш. Стигло нам је преко 100 песама на конкурс и то значи да поезија заиста живи и да поезије има.
Какав је данас положај младих аутора у свету књижевности?
Младом писцу данас је тешко да успе. Али ако се довољно дуго борите за неку ствар, онда то мора да успе. Квалитет увек исплива на површину, без обзира колико је времена потребно.
Са друге стране, можемо посматрати и положај књижевности у нашем друштву. На ком је месту данас књижевност код младих?
Негде на претпоследњем. Слагао бих када бих рекао да не постоје млади који читају, постоје и те како и постоје млади који воле поезију, за то смо доказ ми и наша публика, али је много више оних које књижевност не занима. Такав нам је начин живота наметнут и прихватамо све оно што је брзо и што је инстант и што се може схватити у тренутку. Постоји много академски образованих људи који не воле поезију, и у реду је не волети нешто. Али да не би нешто волео, мораш знати зашто то не волиш. Младима треба показати да то није ништа страно. Да књижевне вечери нису нешто на шта иду само баке и деке. Проблем је кад дођете на књижевно вече и видите само седе главе.
Да ли то значи да литерарни живот Новог Сада чини само старија популација?
Град има богат књижевни садржај, али он није прилагођен младима, није прилагођен деци. Није ново кад видиш студента књижевности да чита – ко ће ако не он. Проблем је што се други не мотивишу да читају и генерално људи не читају. Институције посвећују превише пажње и времена људима 50+, а треба да се окрену деци и младима.
Да ли овакав начин приказивања књижевности публици, какве су ваше вечери поезије, може да утиче на интересовање младих према књижевности?
Код нас се окупљају људи које воле књижевност и воле поезију. Није победа да дође 50 људи који воле књижевност. Победа је када дође један који не воли то, па после вечери одлучи да ће доћи и следећег пута. То је оно што нас посебно радује. На тај начин се поезијеа популаризије и све то иде ситним корацима, али иде напред. Поезија на књижевној вечери, осим што треба да пробуди дубоку емоцију, треба и да забави. Публика треба или да се смеје или да плаче. Ако оду равних црта усана, онда нешто није било како треба.
Зашто књижевност, а посебно поезија, треба да буде наша свакодневица?
На ово питање могу одговорити само тако што ћу рећи шта је поезија за мене. Не знам зашто треба да буде у твом, у њеном или било чијем, али знам зашто је у мом животу. Зато што је она храна за душу. Она може да ме одведе ван свакодневице, ван проблема. И кад је читам и кад је пишем и кад је слушам. Поезија у сваком облику.
Сања Ђукић
Фото: Марија Ердељи
2 Comments
Comments are closed.