Хомосексуалност је једна од тема која у нашој средини још увек изазива различита опречна мишљења и бурне реакције. Иако се у медијима, школама и различитим другим организацијама данас много више говори о појави хомосексуализма и правима особа ове сексуалне оријентације, поставља се питање је ли јавност довољно освештена, те које су размере толеранције коју смо спремни да покажемо према онима који за своје партнере бирају истополне особе.
Да бисмо проверили какав је став хомосексуалаца о овим питањима, те постоји ли разлика међу љубавима или је љубав универзална и испуњава нас све једнако без обзира је ли упућена особи истог или супротног пола, разговарали смо са двадесетпетогодишњом студенткињом Академије уметности у Београду, коју ћемо у овом интервјуу назвати Милица. Милица је годинама већ, откад је постала самосвесна своје сексуалности, у везама само са девојкама.
Како памтиш први период самоспознаје своје сексуалност?
Увек сам мислила да је женски род с разлогом назван лепшим полом, али нисам мислила да ћу се и заљубљивати у њега, просто, учен си и вечито питан о супротном полу. Онда сам се заљубила, у девојку. Тотално одлепила и та осећања су била најснажнија и најчистија од сваког ранијег „заљубљивања“.
Иако не од самог почетка, данас један круг теби блиских људи зна за то. Да ли је одлука да се пред њима откријеш донета лако или се у теби водила борба?
Много пре него што сам спознала да волим девојке, била сам дубоко заинтересована за тему људских права и како се борити за њих, а међу њима јесте била и тема хомосексуалности. Мрзела сам те „то није нормално“, „да је Бог то хтео створио би Адама и Стеву“, „шта ако моје дете то види на улици“ изјаве. Међутим, све је то теже радити онда када је постало врло лично, јер те много више погађају и дотичу негативни коментари, да не говорим о малициозним изјавама и понашању. Свакако сам одлучила да никако нећу лагати о себи, порицати, или се скривати, али исто тако да не желим да свакоме причам о томе.
Како су други реаговали на ту вест? Да ли си искусила само безграничну подршку или си можда нечије друштво, поверење и љубав након откривања себе изгубила?
Имам ту срећу да имам дивне људе око себе, од породице до пријатеља. Углавном су сви врло отворени и недискриминаторски настројени према било чему, а и они који су мало затворенији, довољно ме добро познају да знају да ненормална нисам. Зато и јесте битно да човек отворено прича о овим стварима са својим ближњима, јер онда ова тема није она што се дешава неком тамо, и директно их укључује у причу са праве стране, а то је та да сексуалност никако не дефинише особу, не мења је, нити одређује њен карактер и понашање.
Без обзира што своју сексуалност не кријеш, она није позната ширем кругу људи. Зашто је то тако? Да ли мислиш да би ти твоје сексуално опредељење могло отежати грађење каријере или чак вођење свакодневног живота када би оно било јавно?
Као што сам рекла, немам потребу да причам о својој сексуалности са свима, нарочито са људима које не познајем, прво, јер она не сме да буде третирана као нешто другачије од „нормалне“ оријентације, друго, зато што људи умеју бити врло зли.
Мањи, али и даље велики проблем, јесте то што онда сексуалност постаје оно што те дефинише, ти престајеш да будеш „та и та цура, са смеђим очима“ већ постајеш „та и та девојка, која је геј“. Онај још гори проблем је то што људи себи дају за право да одређују да ти нећеш бити „ненормална у мојој држави и околини“, и онда следи малтретирање и психичко и физичко.
Ужас је што сам кренула да пишем одговор на ово питање са „наравно да би ми моја сексуална ОРИЈЕНТАЦИЈА, није то опредељење, отежала грађење каријере“, али нажалост, тако је.
Да ли то значи да имаш и лоша искуства?
Наше друштво је познато по томе да прича како је много отворено и разумно, а онда пак следи вечито „али“ које све баца у воду.
„Нисам ја националиста, али идите из моје државе“, „нису они сви лоши, ја имам супер ортака који је Хрват“, са хомосексуалношћу чак нема ни толико дозе толеранције, већ нас вечито треба убити, а ови толерантнији само траже да своју болест задржимо у четири зида.
Мислим, ништа ново не могу додати на ову тему која годинама тапка у месту, али драго ми је када видим трачке наде у личностима који су почеле све више да говоре јавно о неправди на ову тему, а да то не иде из личних побуна. Ипак, и поред ситуације такве каква јесте, улажем наду у наше људе, и верујем и борим се за промену.
Раније си излазила и са момцима. Има ли разлике у мувању када ти приђе момак и када ти прилази девојка? 🙂
Нема разлике, када је и има, она није у вези са полом, већ са конкретним особама. Једино што мушкарци јако тешко одустају, чак и када им отворено кажеш да ниси заинтересована, или да евентуално волиш девојке, али утувили су им ту чудну пословицу у главу коју не бих да цитирам (смех).
Како изгледа једна лезбејска веза?
Веруј ми, сасвим тако како и стрејт. Осим што има више страха шта „смеш“ шта „не смеш“, и шта ти следи за то, од људи са којима ниси у вези.
Твоја садашња девојка је Францускиња. Постоје ли разлике у лезбејским везама тамо и овде?
Јесте мало позитивнија ситуација у смислу генералне свести и толеранције, и тога да се држава труди да мења став о томе као нечему ненормалном, и најбитније, закони су далеко јаснији и напреднији.
Може ли се планирати породица када си хомосексуалац у Србији?
Засад немамо ни законе који би нам, макар за почетак, олакшали ситуацију. Ја свакако знам да ћу своју породицу да оснујем, у својој држави, или у некој другој.
Сања Ђукић
Фото: Unsplash
