Богдан Лакетић је двадесеттрогодишњи Суботичанин који се школује у Бечу и свира хармонику. У родном граду је завршио основну музичку школу, а потом је похађао Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду. Након завршених основних студија на бечком Конзерваторијуму, уписује мастерске студије на одсеку за хармонику, а неке од награда које је током година добијао су: прво место на Међународном такмичењу у Пули у Хрватској 2005. године, републичка такмичења у Лозници, Новом Кнежевцу и Сремској Митровици, 4. место на Међународном такмичењу у Кастелфидарду у Италији 2009. године, Гранд При на такмичењу у Бечу 2013, заједно са својим колегом, саксофонистом Михалом Кнотом у саставу Дуо Алиада. Имао је концерте у Музикферајну у Бечу, Карнеги Холу у Њујорку, на Коларцу у Београду. У наредном периоду га чекају наступи у Немачкој, Аустрији, Алжиру, а ми ћемо имати прилику да га слушамо идуће године у Суботици и Новом Саду. За читаоце Омладинских новина открива како је све почело, шта га мотивише да иде напред и који су будући циљеви којима стреми.
Када се јавила твоја љубав према музици?
Моја љубав према музици се јавила још у детињству, када сам почео да свирам хармонику. У музичку школу сам се уписао са 6 година. Од тада, па све до данас моја љубав према музици je расла, све до момента када је она постала део мене. Одређени успеси на најранијим концертима су били пресудни за моју одлуку да постанем уметник, а највише мотивације сам добио када сам видео и задовољство својих најближих.
Шта музика представља за тебе?
Музика, а и сама уметност, постале су нека врста религије за мене. Она за мене представља нешто најчистије на свету, што има моћ да преобрази човека. Уметност у ствари одржава баланс и хармонију на свету. Себе не бих могао да замислим без уметности, јер је она на неки начин постала мој животни стил, део мог идентитета и свакодневице.
Која је твоја тајна за успех?
Нема тајне, једноставно константан рад, првенствено на себи, а потом на професионалном плану. У данашње време битно је имати ширину у образовању и у погледу на свет. Тај фактор је одлучујући у разликовању успешне и мање успешне каријере, поготово у свету уметника, који морају да имају висок ниво свести. Константно преиспитивање себе и рада доводи до бржег напретка и једног објективизма у струци. Главни мото ми је уживати у животу, и понизно ширити љубав и позитивнну енергију. Уметност је сама по себи мото.
Да ли имаш узоре и ко су они?
Истакао бих покојног америчког диригента Леонарда Бернштајна и тренутно, мог омиљеног, диригента Мариса Јансонса. Узоре сам такође тражио и у писцима као што је Херман Хесе, који речима изазове дубоке мисли и осећања, што је много теже постићи него са музиком. Дали су смер мом уметничком, а и духовном развоју и одржавали ме на правом путу. Сада, као уметник, покушавам да нађем свој пут, који је наравно саткан од утицаја других, али је на крају крајева мој пут.
Једна од твојих одлука када је музика у питању је и да студираш у Бечу. Зашто је Беч за будуће музичаре добар избор?
Беч је био дефинитивно град у којем сам одувек желео да студирам. То је главни центар класичне музике, уметности, има одличан универзитет, а мој професор хармонике, проф. Гжегож Стопа, је један од најбољих на свету. Све те чињенице су саме по себи предност у односу на било који други град. Као додатак, у Бечу живи велики број врхунских уметника, што омогућава сарадњу са њима. Уметницима је све доступно и омогућено за добар развој.
Какви су твоји планови за будућност?
Свакако да наставим да радим на себи и на свом развоју, са својом концертном активношћу као солиста, а и у саставу са другим музичарима. Такође бих хтео да у будућности завршим докторат и постанем професор на универзитету. У некој даљој будућности бих хтео да се окушам и као диригент, што је одувек била моја велика жеља.
Сара Матковић
Фото: Приватна архива
