Кажу да се за добрим коњем прашина диже, а када су у питању коњ Зевс и његова власница Ива Миоч, спуштање прашине увек буде праћено наградом. Ива Миоч је шеснаестогодишња ученица Гимназије „Урош Предић“ у Панчеву, која већ осам година гаји велику страст према коњима и јахању, стога вредно тренира у панчевачком коњичком клубу Кремен. Ове године постала je првакиња Србије у даљинском јахању у категорији јуниора, са својим коњем Зевсом, док су на Балканском купу у даљинском јахању, такође ове године, заједнички дошли до бронзане медаље. Након успешне сезоне Зевс и она прикупљају снагу за следећу годину у којој се Ива нада одбрани титуле.
Даљинско јахање представља једну од пет олимпијских дисциплина коњичког спорта. Шта одликује ову дисциплину и чини је посебном у односу на друге?
Даљинско јахање је дисциплина која се бави издржљивошћу и брзином којом коњ и јахач могу да заврше одређену дистанцу. Свака трка се састоји од више етапа дужине по 20 км, а након сваке етапе је обавезан одмор. Дужина одмора зависи од тежине саме стазе и услова у којима се одвија трка. Након сваке етапе јахач има задатак да смири коња не би ли му пулс био 64 или испод тога. Такође, пре поласка у следећи круг коњ не сме имати никакве повреде или следи дисквалификација.
У ком тренутку си схватила да твоја љубав према овом спорту превазилази оквире хобија?
Иако тренирам већ осам година, пресудни моменат десио се када сам пре две године добила Зевса и одлучила да са њим пробам колико далеко можемо стићи. На том путу су ми много помогли пријатељи из клуба, тренер као и велика подршка мајке.
Ове године си на Отвореном Првенству Србије у даљинском јахању освојила прво место у категорији јуниора. Првенство је било спроведено кроз четири кола, која су одржана у Пожаревцу, Аранђеловцу, Новом Саду и Београду. Колико је напорно било победити на овако конципираном првенству и какве утиске одатле носиш?
Утисци су заиста прелепи, а цела сезона и свака трка су ми изузетно драги. Било је доста напорно и у неким тренуцима веома напето. У Аранђеловцу смо имали највише потешкоћа због брдовитог терена, док ми је трка у Новом Саду најдража јер смо ту и Зевс и ја први пут истрчали 40 километара.
Како изгледају твој тренинг и припреме за трке?
Тренинзи су веома дуги и исцрпљујући. Углавном прелазимо између 10 и 15 километара на дан, а дешавало се да премашимо и много више. Током сезоне циљ сваког тренинга је да Зевс трчи што дуже, понекад и по 5 сати без престанка, где пред крај тренинга сиђем и трчим поред њега.
Велике заслуге у наградама које освајаш има и друга половина твог тима – коњ Зевс. Колико су пресудни поверење и добра повезаност са њим да би се дошло до успеха?
Веома је важно јер морате да познајете коња и да му верујете, исто као и он вама. На Зевса гледам као на свог пријатеља и заиста имам огромно поверење у њега.
Како се осећаш док јашеш? Да ли постоји одређени страх или су то за тебе тренуци потпуне испуњености?
Јахање за мене представља велико уживање и много ме опушта. Страх се јави само ноћ пред трку али брзо прерасте у неки вид позитивне треме. Када сам на коњу осећам се као да летим и премештам се у неки други свет.
Шта за тебе представља највеће изазове у овом спорту и на који начин их превазилазиш?
Највећи изазов ми представљају дуги тренинзи јер тада нема никог осим Зевса и мене и колико ћемо напредовати зависи само од нас. То што имам њега помаже ми у много чему осим у јахању стога ми је и однос са њим веома драгоцен.
Станислава Анђелковић
