Један од најуспешнијих младих параспортиста у нашој земљи је Нишлија Немања Тадић, који се већ неколико година професионално бави пливањем. И поред инвалидитета са којим се сусрео као јако млад, професионални је спортиста који сву своју енергију и снагу улаже у пливање. Он је доказ да никада не треба одустати.
Највећу подршку добија од породице и пријатеља без којих не би био оно што је данас. С обзиром на пожртвованост и труд који улаже, успеси ће се тек низати. Најпоноснији је на освајање бронзане медаље на Европским играма младих у Брну, као и на Европске универзитетске игре одржане у Ријеци на којима је освојио чак 5 медаља и то 4 златне и једну сребрну и био најуспешнији такмичар из Србије. Младима поручује да је важно да се баве спортом и да никада не одустају. Сматра да прави успех не долази преко ноћи, да је потребно много труда, воље, одрицања и истрајности.
Када си се заинтересовао за пливање и почео њиме професионално да се бавиш?
Пливањем сам почео да се бавим 2009. године када је отворен Пливачки академски клуб за особе са инвалидитетом „Делфин“, чији сам члан и данас. Професор физичког васпитања ме је упутио да је клуб формиран и у које време се тренинзи организују, и тако сам отишо на свој први тренинг и кренуо са рекративним спортом. Моја професионална (такмичарска) каријера почиње 2012. године. Крајем августа те године добио сам позив од професора Марка Александровића који је тада предавао пливање на Факултету спорта и физичког васпитања. Предложио је да мене и још неколицину такмичара спрема за државно првенство, а ја сам успео да на државном првенству освојим једну златну и једну сребрну медаљу. Тада сам схватио шта значи такмичарски спорт и кренуо сам да тренирам свакога дана по 1 сат. Ове две медаље дале су ми додатну мотивацију за рад и наставак каријере.
Колико времена и труда улажеш у тренинге?
Данас спорт доживљавам јако озбиљно, много сам напредовао од те 2012. године. Тренутно доста времена посвећујем тренинзима и са сигурношћу тврдим да је пливање један од најзахтевнијих спортова. Потребно је пуно одрицања и један сложен и организован начин живота да бисте се овим спортом бавили професионално. Што се мене тиче, имам 8 до 9 тренинга недељно у води по 2 сата, и 2 до 3 тренинга који се раде на сувом, односно у теретани. Да бисмо постигли овај темпо и да бисмо могли константно да га одржавамо, потребна је квалитетна исхрана и употреба суплементације, као и квалитетан одмор између тренинга.
Колико је важно да се особе са инвалидитетом баве спортом?
Мислим да би особе са инвалидитетом требало све више да се укључују у све социолошке токове у које спада и спорт. Спорт је врло битан за сваку особу, јер је физичка активност једна од најбитнијих ствари за психофизички склоп. Не кажем да сви треба професионално да се баве спортом, једноставно немају сви предиспозиције за тако нешто, али рекреатвино се може бавити спортом свака особа.
Која такмичења те очекују у наредном периоду?
Врло брзо имам 2 такмичења на државном нивоу: то су „Beograd Оpen“ и Државно првенство Србије, након тога радимо аеробне припреме и нећу имати битнијих такмичења до почетка следеће године.
Јована Адамовић
