Двадесетшестогодишња Марија Јелић основне студије на Математичком факултету завршила је као студент генерације Универзитета у Београду. Своје даље усавршавање одлучила је да настави на истом факултету, где је мастерске студије завршила са просечном оценом 10, а тренутно је на докторским студијама. Међу бројним наградама са међународних математичких такмичења налазе се три бронзане, четири сребрне и једна златна медаља. Љубав према математици дели и Маријина сестра Богдана, која успешно завршава прву годину Математичког факултета.
Како се родила љубав према математици?
Марија: Још у првим разредима школе било ми је занимљиво да радим логичко-комбинаторне задатке за које је потребно размишљање. Тако сам почела да се такмичим. Успеси на такмичењима мотивисали су ме да радим, а како сам упознавала математику, све ме је више одушевљавала хармонија и лепота у њој. Није постојао моменат одлуке да се бавим тиме, само сам природно ишла једним путем.
Богдана: Математика је оно што ми мислимо да радимо, а заправо је она та која управља нашим мислима. То је оно што нас тера да читамо и даље и откривамо све више њених невероватних пространстава. Важно место у мом животу математика је заузела још када сам била мала, а поред сестре и маме увек сам била подстицана да учим и напредујем.
На чији рад сте се највише угледале?
Марија: Одмалена желим да будем професор као мој дека, који је био професор књижевности. Био је од оних људи који никад не морају да повисе тон, али достојанство које носе изазива поштовање. Предавали су ми сјајни математичари као што су Владимир Драговић, Срђан Огњановић, Синиша Врећица, који заиста умеју да покажу колико је математика лепа. Посебно бих истакла личност професора Богољуба Маринковића, једног од оснивача Архимедеса.
Које награде заузимају посебно место?
Марија: Три медаље са међународних олимпијада су ми најдраже. Невероватан је осећај представљати своју земљу и носити њену заставу. Посебно место заузима и златна медаља са првог Мастерс такмичења, на које су биле позване само успешне земље. Без икаквих очекивања и без притиска, радила сам и заиста уживала! Тај диван осећај чак боље памтим од оног тренутка када су ми уручили златну медаљу.
Богдана: Издвојила бих 53. Међународну математичку олимпијаду у Колумбији због невероватне атмосфере, Европску женску математичку олимпијаду у Белорусији, Међународни математички турнир руске школе Колмогоров у Москви, и Интернационалну Жајтјуков математичку олимпијаду у Казахстану.
Да ли сте размишљале о наставку усавршавања у иностранству?
Марија: Као неко ко бира срцем, бирала сам науку и занимање које волим, али никада нисам стављала каријеру на прво место, већ то да будем једна испуњена и срећна особа. За Србију ме везује толико људи и толико места, и стварно желим овде да живим. Наравно, учествујем на међународним скуповима ради усавршавања, па ћу тако вероватно следећи семестар провести у Америци на Математичком институту ICERM као истраживач-сарадник.
Шта је најважније на путу до успеха?
Марија: Свако од нас има неки дар са којим се рађа и баш је лепо што су они различити. Потребно је доста упорности и рада, а они који највише истрају су управо они који раде са заносом. Важно је да човек пронађе своје место међу људима које воли и да пронађе занимање које га инспирише. Уз позитивну енергију и мало храбрости сигурно ће ићи напред.
Богдана: Највредније и најтрајније јесте оно знање које стичемо постепено, из дана у дан. Један од најбољих осећаја је тренутак када добијеш идеју, када успеш да урадиш нешто сам, а свет идеја у математици је прелеп и бескрајан и сасвим довољан да те мотивише да никада не престанеш да радиш и да га откриваш.
Данијела Радовановић
