Млади Неготинац ниже награде на књижевним такмичењима

Неготинска гимназија је надалеко позната средња школа по својој дугој традицији, високом квалитету наставе,  оствареним резултатима на многим пољима и успешним ђацима који је похађају. Да генерацијама ова школа нашој земљи дарује вредне и образоване младе људе, доказује и Алекса Дамњановић, који, осим пометуних особина, поседује и велики дар за писање.

Алекса је тек  4. разред  Неготинске гимназије, а већ иза њега стоје бројне дипломе из области српског језика и књижевности. Добитник је више признања за прозу и есејистику, а његове радове можемо наћи и у бројним зборницима.  Као успешан и свестран ђак, признаје да му је поред различитих хобија, ипак најдраже писање. Члан је Крајинског књижевног клуба, а радио је и као новинар-сарадник на сајту „Заједница младих писаца“.

Овај талентовани младић сматра да његова инспирација и усавршавање проистичу из свакодневног читања квалитетне, најчешће класичне литературе. Да је ово добар начин размишљања показује и Алексин рад „Зашто се Хамлет колеба“, који је писао под менторством професора Слађана Михајловића, а  који је награђен другим местом на Републичкој смотри из књижевности за најуспешније писмене задатке коју организује Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Филолошки факултет у Београду,  Друштво за српски језик и књижевност и Задужбина Доситеја Обрадовића.  Алекса је скренуо пажњу на себе и пре ове награде, освојивши друго место на Међународном конкурсу „Голубић 2015“ Сомбор,  затим прво место на конкурсу Регионалног центра за таленте Бор „Дечији онлајн драгстор културе“. Како сазнајемо, Алексине амбиције и будући планови везани за писање, не знају за границе. Омладинске новине Алекси желе сву срећу у даљем раду, а својим читаоцима представљају рад младића вредног хвале и дивљења.

12743665_1037455019633657_7600607219249616218_n

Алекса Дамњановић

***

ЗАШТО СЕ ХАМЛЕТ КОЛЕБА

„Хамлет“ је једна од најпознатијих, најактуелнијих и „најживотнијих“ Шекспирових трагедија. Чини ми се да своју актуелност највише дугује Хамлетовом одлагању освете и многим тумачењима и трагањима за објашњењима таквог Хамлетовог односа према освети. Проблем хамлетовштине и данас представља изазов књижевним критичарима. Хамлетовштина пре свега представља одлагање акције, неодлучност, размишљање и колебање уместо чињења.

 У чувеном монологу који почиње речима: „Бити ил’ не бити? – питање је сад“ он промишља о томе да ли треба да настави да трпи неправду или да јој се супротстави тако што ће убити свог стрица, који је убио његовог оца и преотео му престо. Хамлет јасно испољава своје колебање, које заправо траје скоро све време од његовог појављивања на сцени. Он размишља о томе још од сусрета са духом и поимања онога што му је дух изрекао. Могао је у афекту да дела одмах, да одмах убије Клаудија, али то не чини, што нам говори да он након разговора с духом запада у велику дилему. Он се заклео духу да ће убити братоубицу, али се његовом неодлучношћу освета доводи у питање.

Чему толико колебање? Одговор налазимо у констатацији да дански краљевић не верује духу потпуно и беспоговорно, већ мора да провери његове наводе и увери себе у њихову истинитост. Хамлет је то учинио веома вешто, помоћу глумаца и представе „Мишоловка“, те на сцени у истом тренутку имамо представу у представи. И заиста, миш – односно краљ Клаудије – упада у мишоловку. Тиме су све сумње отклоњене.

Хамлет зна да мора да дела, да „маска лудака“ није довољна за освету његовог оца. Убрзо Хамлет наилази на краља у молитви и не убија га. То је био можда најбољи и најмање опасан тренутак за освету, јер је краљ био сам у соби, окренут леђима, у молитви, на коленима, није могао приметити свог синовца. Међутим, Хамлет у монологу говори да не сме да убије краља за време молитве, јер би му, како сам наводи, тиме учинио услугу и послао га у рај, где он као братоубица засигурно не заслужује да иде. Хамлет не извршава освету јер зна да би такав чин, напад на човека који се моли, духовно прочишћава, и који је уз то и окренут леђима, био потпуно неетички и кукавички. Из Хамлетовог помињања раја можемо закључити да сматра да би таквим чином отворио себи врата пакла. Такво размишљање и доза страха коју оно улива, може такође бити узрок. Хамлетова интровертност утиче на главног јунака трагедије да стално преиспитује себе, да трага за храброшћу у своме карактеру. Међутим, да је Хамлет убио Клаудија одмах, сигурно би трагедија изгубила на својој уметничкој вредности и то је главни разлог одлагања освете.

Хамлет је одлучан у својим поступцима према свим осталим ликовима у трагедији. Он се лако одриче љубави, игнорише Офелију; одлучан је у освети према Полонију, у презирању према мајци; свесно дела против Розенкранца и Гилденстерна. Али, када се Клаудије појави, као да имамо неког другог Хамлета.

Недостатак чврстих доказа је главни разлог Хамлетовог колебања. Његова младост и лирско срце ипак су на страни правде. Чини ми се да Хамлет очекује да његовом руком у освети управља неко други, неко свевишњи, Праведник, који ће на себе преузети грех проливања људске крви, уместо да то учини он сам.

Алекса Дамњановић

 

*Друга награда на Републичкој смотри из књижевности за најуспешније писмене задатке

 Текст приредила: Јована Мркела

Коментари