Нина Короман, наизглед нежна деветнаестогодишњакиња, освојила је четири београдска првенства у кик-боксу, у категорији јуниорке и сениорке до 60 кг. Чланица је Фул контакт клуба Београд на Кошутњаку, где свакодневно укршта рукавице са противницима, напорно тренира како би остварила зацртане амбиције и изградила своје име у свету кик-бокса. Поред спортских резултата, велику пажњу посвећује и образовању. Да спорт и музика имају нешто заједничко, Нина је доказ. Одличним успехом завршила је Средњу музичку школу Мокрањац у Београду, на Одсеку за клавир, а потом уписала Високу спортску и медицинску школу, смер тренера за кик-бокс. Позитивна енергија, ведар дух и неприкосновени таленат воде је, полако али сигурно, ка трону овог спорта. Опробала се у свим дисциплинама: К1, ЛК, Фул контакт и Лајт контакт, а кик-бокс доживљава као стил живота.
Одакле жеља да закорачиш у свет кик-бокса?
Поред одличног успеха у школи и посвећености клавиру, осетила сам да ми недостаје физичка активност. Нисам знала за који спорт да се определим. На предлог друштва посетила сам Фул контакт клуб Београд и одушевила се. Том приликом сам упознала тренера Кристијана, који је препознао мој таленат. Уз његову велику подршку, стрпљење и професионалан рад дошла сам до значајних резултата.
Како изгледају твоје припреме за једно такмичење?
Припреме изискују апсолутно посвећеност сваком тренингу где се мора дати максимум. Имам по два такмичарска тренинга дневно, а мотивација ми је свакако успех. Ништа се не може поредити са ситуацијом када вам судија подигне руку и прогласи вас победником. Тај осећај је неописив.
Коју победу би издвојила као омиљену и због чега?
Као најдражу победу бих издвојила ону на државном првенству у дисциплини К1 у Лазаревцу. Добила сам меч у првој рунди, нокаутом. Припреме су трајале пуна три месеца, а успех је био величанствен јер је потврда да се напоран труд и рад увек исплате на крају.
Шта ти даје снагу да наставиш да нижеш победе у рингу?
Моја амбиција јесте да будем најбољи женски борац у Србији до 60 кг. Покреће ме жеља за успехом, а велику подршку ми пружају родитељи, два брата, пријатељи из такмичарске групе и тренер ког сматрам шестим чланом своје породице.
Да ли ти је бављење овим спортом помогло да постанеш снажнија и одлучнија особа у приватном животу?
Апсолутно. Кик-бокс ми је помогао да психички ојачам и постала сам отпорна на разне ствари. Стрљивија сам и много боље процењујем и реагујем у ситуацијама где се од мене захтева брза реакција. Захваљујући тренинзима здравствено се осећам одлично, а поред тога сви у клубу смо пуни позитивне енергије. Дружимо се и ван сале, а тренер од нас прави, не само добре борце већ и добре људе.
Шта би поручила младима, а посебно девојкама које желе да се баве овим спортом?
Поручила бих да је бокс комплетан спорт, идеалан за обликовање тела. Поред тога, постаћете много јаче личности, што ће се позитивно одразити на пословно, породично и емотивно окружење. У нашем клубу тренирају и запослени људи који овде избацују сву негативну енергију и након тренинга се осећају савршено.
Који су твоји планови за наредни период?
Идем ка томе да постанем део репрезентације Србије и да дођем до крова Европе. Поред каријере, жеља ми је да формирам своју групу у склопу матичног клуба, где бих радила на едукацији, васпитању и учењу вештина кик-бокса. Волела бих да своје знање и стечено искуство пренесем на што већи број младих људи.
Јелена Драпић
